Смешно и смејање


Пријатно осећање смешног је веома важно осећање, за које се све донедавно сматрало да је искључиво људско. Неке врсте мајмуна имају способност да када им је нешто смешно то изразе кроз смејање.

Када је нешто смешно? Зашто је нешто некоме смешно а другоме није?

Када неко некоме прича неки виц, тренутак када виц изазива смех је тренутак обрта, када се прича која је кренула у једном правцу изненада наставља у неком другом, потпуно неочекиваном правцу. Ако особа која слуша виц оцени да је та нова повезаност која је настала обртом квалитетна, да се творац вица одлично „досетио” да повеже две ствари, то у њему изазива осећање смешног и смејање.

Слично је и са оним што називамо духовитост: особа се игра са одређеним појмовима и речима, и повезује их на необичан начин што код других изазива осећање смешног. Играјући се са својим асоцијацијама на речи и појмове, духовита особа позива људе око себе да „разлабаве” своје менталне токове, да се опусте и забаве. Разлог због којег су духовити људи омиљени у друштву је што ментално „голицају” друге као што одрасли голицају децу која то доживљавају као знак љубави.

У етимолошком смислу духовитост је дух-који-се-врти, који се игра са појмовима. Међународна реч хумор је изведена из латинске речи humor која означава телесну течност. Према томе, духовитост је када из некога асоцијације „теку”.

Али да би нешто било смешно није довољно да је асоцијација два појама изведена мајсторски. Потребно је и да асоцијација буде таква да не угрожава вредности особе која је слушалац. Уколико је асоцијација таква да угрози неку вредност особе која слуша, онда она код ње не изазива пријатност, већ непријатност.И зато духовитост може бити у функцији смешног, али и у функцији презира као иронија и сарказам.

Здраво смејање се битно разликује од исмевања и подсмеха. Док се код здравог смеха смејемо заједно са другим људима, у случају исмевања и подсмеха се смејемо другим људима. Због тога су и исмевање и подсмех у функцији презирања другог човека или неке групе људи. Простачки је исмевати друге, чак и онда када нису присутни. Подсмех је прикривено исмевање које се одвија на нивоу имплицитног, психолошког нивоа комуникације и који је тешко доказати.

Емоционално писмени људи веома добро разликују здраво смејање од исмевања и подсмевања. Када на ТВ прикажу „смешан” снимак у коме дете или одрасла особа „смешно” падне на главу или на леђа, то је неукусно и просто, без обзира на режирани смех. Предлажу нам да тренирамо безосећајно исмевање.

Оно што је искључиво људско јесте способност да се смејемо заједно са људима, а никада људима.

Зоран Миливојевић