Avion je bio „neke kompanije” – Lufthansa, PANAM...ma nešto tako, oprezno. Mislim...neke kompanije iz neke zemlje, a gde su ljudi (a i neljudi bo’me) prilično oprezni. Vole ljudi da se boje, pa to ti je.
I tako dakle, nas tri burazera krenemo da obiđemo dalekometnu rodbinu – to su oni što su nam utekli sa stvarima 90-ih, pa metnuli stvari daleko. Ovaj naš beogradski aerodrom smo nekako i savladali. Jes’ da je malo veća gužva neg’ kod nas na autobuskoj, ali – isti ti je to đavo. Uđeš tamo – uđeš vamo...plati pa se vozaj. A i ovi naši piloti i sestrađese...ma znaju oni naš svet (k’o da su mi oni pa bolji), pa nekih naročitih smetnji nije bilo, osim što je Risti skrenuta pažnja da vrati one masne mokasine na masne čarape, jer se avion malo teže provetrava, a i one bele adidas čarape baš više i nisu tako bele...više onako – „mustang-šarene”. Rista, kao najstariji i najozbiljniji od braće, naravno nije pravio nikakvo pitanje u vezi uskraćivanja njegovih ljudskih prava tom prilikom, ali sam video da mu baš i nije pravo. E – tek kada smo preseli u avion te oprezne kompanije, došlo je do izražaja ono što kod nas niko zvanično neće da kaže, ali svi dobro znamo: nas Srbe stvarno MRZE ti zapadnjaci. Prvi problem je nastao zbog nekog arapskog klinca koji se švrćkao po avionu. Slatko derište. I baš se nešto dovrzo Riste i njegovih cipela...valjda su mu ličile na neke brodiće – telo dete da se igra...dosadno mu. Raspakujemo ti se nas trojica, izvadimo ono zamotane pite, kad – vidim ja spakovala snaja i one Kinderlade što dono Jovica iz Nemačke, pa da ponesemo tamo u ŠveCku, da vide oni naši da ni mi nismo baš gladni i željni svega. Imamo i mi uvoza. Vidim – ono arapče snimilo čokoladice, pa se još više dovrzlo. Dam ja Risti čokoladice i velim:
„Nu, dajde tom malome Kinderladu”
Uze ti Rista čokoladice, pa se onim svojim bikovskim glasom prodera na maloga:

„Nuder mali Kinderladen”-...ajmeeee...nastade karambol u avionu: Ona ti se mater detetova sjuri, ščepa dete, pravo ga ote od nas i poče da na sav glas urla i blebeće nešto, a sve ko oće da zvekne našeg Ristu šamarom. Počeše i drugi putnici da galame, neki oće i da nas biju...mi na noge...štaš drugo...trči ti ona stjuardesa, pa neki u uniformi...pa na Ristu.
„Who is Bin Laden’s soon?”
-A?
Bin Laden? Kinder of Bin Laden?
-Ma jok ljudi...kakav Bin Laden, Teo Rista da malome dade čokoladu.
AAAAAAAA?????? TERORISTA?
Ma neeee...TEO RISTA...znate...na SRPSKOM jeziku: TEO RISTA...
AAAAA? SERBIAN TERORISTA...!!!!
Skočiše, svezaše...udariše par ćuški...
Mi onako vezani na podu...velim ja Risti: Eto ti avion, hebo te avion. Mogli smo i autobusom, ali jok, oće seljačina EKSKLUZIV! Ajme – kako to rekoh, odvališe me od batina: WO IST EKSPLOZIV...AAAA?
Avion se strmoglavi negde...neki aerodrom usput. Tek što smo sišli, utrčaše neke maskirane nindže, nabiše nam džakove na glave...i dok si rek’o piksla – mi u muriji. Nije baš da su nas tukli, ali jesu par puta i promašili...Posle smo se lepo sporazumeli, oni se nama ne izvinuše, nego nam lepo objasnili ljudi da se u avionu nie zahebavat . Dođoše ovi naši iz ambasade, vratiše nas kući...a ko je u onoj gužvi pojeo Kinderladen...veze nemam. Ja znam šta smo MI pojeli.