Konacno se vracam svojoj Bosni. Doduše, nakratko, samo deset dana, ali fala bogu, da mi je samo želju malo ugasiti.



Letimo za Bosnu...

- Tata, jesu piloti Mujo i Suljo, pita me cerka.

- Nisu cerko. To su pravi piloti.

- Pa što onda još kružimo iznad Frankfurta.

- Sacekaj dok se zaleti pa ceš vidit kad ga onda naberu, eto nas za'cas u Bosni.

Sad smo negdje iznad Visokog, tako kaže pilot. Ona moja žena se nadvirila nad prozor i zove djecu:

- Hodite da vidite piramide!

Slijecemo na aerodrom u Sarajevo. Rodbina me mnoga sacekala. Ljube djecu, mene... Ma znam ja što ste vi došli, mislite me opljackati ko što su opljackali ovu banku ABS ovde sarajevskom aerodromu. E vala necete!



Prvi dan...

- Čim sam se probudio, znao sam gdje sam stigao. Pocinju teški dani.

Treba sacuvat ovo malo eura što sam ponijeo da mi ne izmuze ova zlocesta rodbina.

Već čujem kako je ovde u tetke Salihe puna kuca raznih rodjaka.

Došli da me vide, da mi se svide, pa da im ja tutnem u džep nešto pride.

- Bože, šta je s ovim našim narodom. Zorom došli da nas gledaju. Ko da mi ne

znamo što su došli, kuka mi žena.



Drugi dan...

Već sam 250 eura u minusu. 100 tetki Salihi da umjesto krompirace napravi

burek i zeljanicu. Kaže ona:

- Kuku, pa ne misliš da sam zato nakuhala onoliko kromprice, ja bolan

mislila da si je se uželio.

Drugo 100 eura tetku Nazifu za loze i pive. Kaže nije se od Bajrama napio.

I posljednjih 50 eura rodji Neziru. Za goriva. Da mi odvede žene i djecu do trgovackog centra.



Treci dan...

Ne mogu da vjerujem da u BiH ima samo četiri miliona stanovnika.

Ja imam rodbine koliko jedna veca kineska provincija stanovnika. Ja nikog ne znam, oni mene svi znaju. I šta radim i gdje radim.

Dao 50 eura Ziji, policija ga kaže uhvatila pijanog da vozi invalidska kolica. Znam da voli popit kad ima, al' to da se u Bosni ne smije pijan invalidska kolica gonit i još da se globi za to, znam da je slago', prije će bit da je on to neki drugi zijan napravio... El'neise, halalim, njemu sam namjenio svakako dat' koju paru onako iz sadake...

Dao 120 eura da tetka i tetak uvedu kablovsku ida mi djeca mogu gledat TV kad dodjemo u Bosnu.

Za te pare ja bih u Njemackoj uveo i svemirsku a ne satelitsku ili kablovsku televiziju.



Kaže mi tetak:

-Mi ti Bosanci bolan volimo roštiljati. Ko nam podvali ove krompirace da su naše domaće jelo, ogadile mu se da'bog'da. Cevapi su bolan naši. Eh' kad ih stane cvrka pa zamirisu... Pa ih onda turis u po' somuna sa lukom, mrtva usta bi ih jela!

- Pa što onda ne roštiljate cevape umjesto sto svaki dan gutate krompirace, pitam?

- Ma ovaj nas PDV sve za...o, a i nafta poskupila.

-Kakve sad veze ima nafta sa cevapima, ne prave se od nje ?

-Kako nema, valja bolan kresnut auto pa odletit do mesare...

-A sto bolan ne ides na autobus, jefinije je...ili na biciklo, još bolje...?

-Jes kad bi ga imo, ukrala mi ga pascad ispred rođenih vrata...nemeres ovdje živit od lopova...!

I tako... E' ne davo mu ja pare još za novi bicikl, i onako su me već dovoljno bacili na glavu i u trosak, nek dere malo i opanke, e pa nije se rodio u autu ili na biciklu.

Ali sam zato dao tetki još 50 eura da kupi malo pilecih bataka i cevapa da roštiljamo. Haj' i to halalim, i onako mi djeca već treci dan jedu samo pitu.



Cetvrti dan...

Već sam se poželio Njemacke. A i manje se tamo troši.

Žena išla na frizuru, stukla 50 maraka i place cijeli dan. Nagrdili je, izgleda ko terorista. A tamo su je one lopuze frizerke docekale ko arapsku princezu, te oćeš li kahvicu iz fildzana ili soljice, te oćeš li sa rahat-lokumom ili „nestle” cokoladicom, da joj samo lakse izvuku pare...

Hajd' malo se kasije smirila i razveselila jer sutra idemo na more pa ko veli nešto mora i naopako da krene pa bolje da se to zavrsi sa frizurom, narasce kosa...



Peti dan...

Na granici s Hrvatskom u Doljanima gužva. Ja mislio da smo došli na Blajburg kolika je kolona. Naš carinik me pita da pokažem pasoš.

- Koje države 'oceš ?

Kaže on bosanski, ne mislis valjda da ti kineski tražim...?

- I ti ovo zoveš državom. Vidi kolone ko da nas opet proceruju.

To Hrvati zezaju, da' im se, pregledaju, ne daju unosit hranu, kažu nije higijenski drzat tolku hranu na ovakom madzaru, možemo se potrovat...

Šta njih briga za naše stomake, da je tako ne bi nam u ratu prodavali stare konzerve i bajato brasno, ko da mi to ne znamo, kao i uvijek, vise ih zulja nas novcanik...

Ali, mislim, pa možda to i nije tako loše, da i nas oce pregledat pa da nam oduzmu ovu nasu krompiracu, da tamo na moru jedem ko cojek', cevapa a i jagnjetine bi se naslo... A šta ako nas ne pregledaju, dvoumim se u tom slučaju da ja to njima sam prijavim...

Na putu prema Makarskoj blicao sam svima. Od zezancije. Neka uspore.

Posebno sam blico autima sa hrvatskim registracijama.



Šesti dan...

Uzeo avdes slanom vodom. Prvo se popišo u hrvatsko more kao pravi Bošnjak.

Kad je jedna riba vidila da sam osunecen, odmah je odlucila napustiti hrvatske teritorijalne vode.



Sedmi dan...

A što je skupo u Hrvatskoj. Toliko su mi kuna izmuzli da se osjecam kao kunomat. U njih nakvi tajkuni, svi voze džipove. Kažu, sad se tajkun na hrvatskom kaže kunomlat.



Osmi dan...

Kaže mi žena:

- Bolan ti mene ne dodirnu evo sedam dana.

- Ma, marš tamo, jadna ne bila, prvo su me ...ali naši, a vidiš da me sad ...u njihovi. Kako god okreneš, ne prestajemo se ...at od kad smo došli, i ti sad hoceš još.



Deveti dan...

Još jedemo pitu što je tetka spremila kad smo pošli na more. Ne može vise na usta. To je ona ista sto nam je ne oduzese na granici. Htio sam ja to prijavit ali ne stigo', samo sto sam zaustio da kažem šta sve imamo u gepeku kad me žena nabi stiklom da sam vrisno od bola a onaj se carinik sazalio na mene pa me odma propusti da sto prije dodjem do mora da banjam povrijedjenu nogu u slanoj vodi. Dosta mi pite za godinu dana.

I još nešto... Toliko Ceha ima na Jadranu da mi djeca misle da su u Ceškoj. U Hrvatskoj ste bili !@#$ vam materine, kakvoj Ceškoj.



Deseti dan...

Konacno smo se opet nakon kratkog i teskog odmora uspjeli procerati za Njemacku. Sad sam shvatio: manji je strah letiti s posla nego letiti u Bosnu.