Nekad su nasi gastrabajteri bili ti koji su sa svojim šarenim kravatama, kic odjelima i polovnim merecedesima izazivali neodoljivu zavist i ljubomoru nas domaćih, sepureci se i pokazujuci nam kako oni tamo žive gospodski, na visokoj nozi.

Za razliku od njih, naša danasnja dijaspora se svim silama uporno trudi da dokaže kako je njima zivot u inostranstvu mnogo teži nego nama ovdje u Bosni.

Volio bih da neko konacno organizuje takmicenje na temu kome je teže? Nama, domaćem svijetu ili njima dijasporcima?

To bi razrijesilo mnoge dileme.

Nije vise tajna da su zbog tog kljucnog pitanja naši domaći ljudi do tolike mjere poceli da ne podnose svoje rodbinske dijasporce da je to skoro doslo do granice mrznje... Žalosno, ali istinito.

Evo samo nekoliko razmišljanja naših domaćih ljudi o dijaspori:

-Dodju onako rahat, kad to njima odgovara, da po vaz'dan sa nama pricaju o šupljim temama...

-Nama muka što nas dave svojim bolom za Bosnom, njima muka što smo neraspoloženi i ne saosjecamo sa njima...

-Mi im se kao fol obradujemo, a oni se kao fol nas poželili...

-Oni donijeli dvije košulje i dvije majice nama na poklon, mi rekli u sebi: „...ale te majice, kupili ih na rasporodaji po 1 euro”...

-Mi ocekivali da nam donesu po 100-200 eura, da djeci ubace u džep po 50 eura, da pitaju treba li nam posuditi koju hiljadu eura da otplatimo kredit ...

-Njima ni na kraj pameti ne pada da se uhvate za džep, radije bi se uhvatili za zmiju zvecarku...

-Dok pijemo kahvu i razmuceni sok, oni nas duse i pricaju o tome kako su željni Bosne, mi onda njima kako smo željni Njemacke, Švedske i Amerike...

-Oni, kao fol, zavide nama što živimo u Bosni, a mi, uopšte nije fol, stišcemo zube od muke što mi nismo tamo gdje su oni...

-Oni opet kukaju, pricaju i prisjecaju se kako su ih protjerali, mi u sebi psujemo i zavidimo, gdje smo mi bili kad su nas procerivali...?

Sijelo...

Oni nama došli. Mi napravili kavu i razmutili sok...

Oni radosni i opušteni...

Mi napeti i zapeti...

30 maraka na mezu i cevape za roštilj, da docekamo rodbinu...

Djeca ko zapeta puska cekaju ko će im uletiti po 10 KM za ultra karticu za mobitel...!

Nastavak sijela...

Ona place, njemu je teško, ona bi se sutra vratila, ali on neće zbog djece...

Mi im serviramo cevape i batake sa roštilja i racunamo koliko su nas na glavu bacili...

Mali otvara kesu, vadi majicu, koja košta cirka dvije marke na rasprodaji u nekom kineskom ducanu u Minhenu.

Nama mrak na oci pada.

Mali je tužan, ...e ga se za majicu, i prica kako mu je cika Mevlud dao 50 KM kad se osunetio.

A onda salva poljubaca:

„A osunetio se, blago tetki, joj kako te se tetka poželila, i koliko te puta sanjala, svaka cast, osunetio se, i treba tako, svak o svojoj vjeri da racuna vodi, neka dušmani zavide ...!”

Mali gleda ali uzalud, nema dinara.

Usput dobije predavanje:

„To je kod nas (u Americi) higijenska mjera, nije to ko kod nas ceremonija, oni odmah osunete dijete kad se rodi.”

Mali odlazi ko popišan, džabe rezo kitu. A cek'o rodjake pola godine da pokaže cunu.

Sve sam više svjestan da nema razlike između naše dijaspore i naše fudbalske reprezentacije, ocekujemo od njih nešto - oni ne daju ništa!

Mali je shvatio da je vrag odnio šalu - dijaspora guta cevape i batake, ali ne daje pare.

On prica kako mu je nas komšija, cika Halid, dao 100 maraka kad mu je rekao da je prošao odličnim.

Slijedi malo tisine. Svi žvacu. Onda se rodjak javi :

„U nas u Americi više uopce ne ocjenjuju djecu.”

Moj mali opet odlazi ko popišan. Vidim da je odusto od reketa dijaspore.

U to nastupa moja mala kucna otrovnica, tj. žena, pa kaže:

Blago vama kad ste procerani, mi i danas žalimo što i nas nisu procerali...

Kad o'tamo salva ogorcenja:

„Kako to možete reci, vidite kako dobro živite, svaku vecer roštiljate, na posao idete a ne morate raditi ništa, ne griješite dušu, mi patimo, nemamo s kim da sijelimo, da se salazimo i to nam najteže pada...”

Meni je već neka stvar puna, ali pokušavam tiho riješiti problem, pitam:

Pa kad ćete se vratiti nazad kad vam toliko Bosna fali?„

”Mi bismo' odma'... Samo još nećemo dok djeca ne završe kolu, ne bi bilo fer prema djeci.„

A šta sad radite?

”Ma kupili smo neki komad zemlje, pa nam dole bazen prave, i malo kucice, na dva-tri sprata, na zapadu smo naucili da ulažemo u nekretine. A u šta vi ulažete?„

Mi ulazemo u dorucak i rucak a za veceru ako se preostane... Nema se za više...

”To je greška, na zapadu se sve manje jede, a sve više ulaže u dionice i nekretinine, a kakve su ovde berze, pitaju oni...?„

Rastika je danas bila 4 marke, mahuna 3,5 maraka...

”Ma jok to... Nego akcije, dionice, dividende...?„

Jel' to Bavaria...? (Stize ladna piva...)

Jok, nego Sarajevska!

Ma dobro, nema veze...!

Ima, kako nema, marku skuplja...!

I tako...

Suplja...
”