Štef i Ivek krenuli na skijanje. Vozili se nekoliko sati i uhvatila ih jaka oluja.
Sklonili se u neku osamljenu kuću i zamolili zgodnu gospođu koja im je otvorila vrata da kod nje prenoće.
„Ma znam da je vani grozno, ali nedavno sam ostala udovica pa bi ljudi mogli svašta pričati ako vam dopustim da prenoćite u kući,” reče udovica.
„Ne brinite,” reče Štef, „mi ćemo prespavati u štali, a čim se vrijeme popravi, odlazimo!”
Žena pristane i njih dvojica prespavaše u štali. Ujutro se vrijeme popravilo i oni krenuše na put. Ostatak vikenda proveli su uživajući u skijanju.
Oko devet mjeseci kasnije, Štef je iznenada dobio pismo od nekog odvjetnika.
Trebalo mu je neko vrijeme da shvati da se radi o odvjetniku one zgodne gospođe .
Ode on kod Iveka, pa ga pita: „Čuj, sjećaš se one zgodne udovice
kod koje smo prespavali kad nas je na skijanju uhvatila oluja?”
„Da, sjećam se,” odgovori Ivek.
„Jesi li ti možda usred noći ustao i posjetio gospođu?”
„Pa, jesam.” reče Ivek zacrvenjevši se jer ga je Štef prokužio.
„Moram priznati da jesam.”
„I, jesi li se možda predstavio mojim imenom umjesto da joj kažeš svoje?”
Ivek je problijedio.
„Da, jesam - sorry, stari. Zakaj pitaš?”
„Nedavno je umrla i sve mi ostavila”, kaže Štef.