Raspisan konkurs za TV spikera...

Javi se jedan momak, ruzan, ruzan ko lopov.
Javi se drugi, muca.
Javi se treci, peva kad govori, naglasak nikakav.
Javi se četvrti: lafcina, govori odlično, izgleda odlično, oblaci se odlično, strane jezike zna odlično, ali na svaku drugu reč namiguje na jedno oko.
Kažu njemu clanovi komisije za izbor:
„Pa znate ovo je konkurs za TV spikera, da je za radio bilo bi sve OK, ali bi na TV bilo vrlo nezgodno ako biste se vi pojavili u TV dnevniku i rekli tako namigujuci, na primer, sledeće recenice:
- dinar postaje konvertibilan,
- radnicima i penzionerima se povecavaju primanja...
Znate svi bi mislili da se vi sprdate sa tako ozbiljnim temama.”
„A nije to ništa strasno, to meni odmah prestane čim popijem jedan aspirin!”
„Imate li vi kod sebe aspirin, mozete li nam to odmah pokazati?”
„Imam, kako da nemam”.
Zavuce momak ruku u jedan dzep izvadi prezervativ, u drugi dzep izvadi prezervativ, u treci dzep isto, u četvrti isto, u peti, sesti, sedmi, osmi, deveti, deseti, u jedanaestom dzepu nadje aspirin, popi ga i namah presta namigivati.
Komisija mu odmah saopšti: „Na osnovu svega mi zakljucujemo da ste vi najbolji kandidat i mi ćemo vas primiti na to radno mesto, ali molimo vas da nam kazete sto će vam toliki prezervativi?”
„Ma to mi uvek dadnu u apoteci kad dodjem, tražim aspirin i namignem!”