Od kako sam prvi put ugledala moju dragu kucu,prošlo je vise od 14 godina.Podarila nam je svega i svačega za ovih 14 godina,i radosti i vragolija i pojedenih cipela i francuskog kreveta mame i tate sa rupom po sredini...Bilo je tu svega,i cuvanja mog sina u krevetcu da niko nije smeo da mu pridje koga ona ne zna,i kradji mesa sa postavljenih tanjira,bilo je svega i svega se secam kao da je bilo juče.I od sve te sreće i radosti koju nam je nesebično poklanjala,dosao je dan da moram da se oprostim od mog dragog vuka,ne može vise ni da hoda,pocela je da pada...pocela je da se muci da koliko god je volim ne mogu da je gledam kako se pati.Dosao je dan da se oprostim sa njom,a ne znam kako ću bez nje.Pokusavam da ne placem,da sebi kažem da je lepo provela svoje godine zivota kod nas,pokusavam da neplacem da racionalno razmišljam,ali ne mogu...suze idu i idu...za mojim najlepsim vucijakom,i najvernijim i najdrazim i najbezobraznijim na svetu...kako posle 14 godina promeniti navike,kako će sad izgledati ta kuca gde nema male nevaljalice uvek raspoložene za igru...kako?