Smela manipulacija muzikom, u vrtlogu lica i instrumenata, zvukova iz proslosti prenesenih u ono sto glavni junak zove „apsolutnom harmonijom”, humor i ironija, nostalgicno-gorki osvrt na period komunizma, fantasticna čarolija koja, gledajuci je na velikom ekranu, preti da nas na kraju ostavi bez daha. Radu Mihaileanu, rumunski reziser, svojevremeno okicen Palmom, zastavnik je naše neumrle nade da Autor još postoji. Aktivan u Francuskoj, uspeva da srećno uslozi tragikomicnu interkulturalnu pricu, u kojoj će oplakati i opevati sve ono što se moglo proziveti u poslednjih 40 godina na Istoku Evrope.

Pratimo Andreja FIlipova, nekada dirigenta Orkestra Baljsoj teatra, koji on sada, nakon 30 godina cisti, dok ga proganja 1. Koncert za violinu i orkestar Cajkovskog, koji je klika Brežnjeva iz politickih razloga pre 30 godina, prekinula i unistila. Igrom slučaja ukazuje mu se prilika za neverovatan i potpuno neprihvatljiv poduhvat, za koji oseca da može da bude iskupljenje za sve patnje.
Iznenadjujuce zabavan zaplet, koji gledaoca uvlaci u avanturu, melodramatican zaokret (u toku kojeg možemo zaista da saosecamo sa sudbinom jevrejskih clanova okestra), sve do gran finala koji jednostavno ne može a da vam ne izazove bar dve suzice u oku.
Otrcani orkestar skupljan kasicicom i krasna violinistkinja, čiji zivot krije bolne tajne, nakon katastrofalnog uvoda i njenih prvih solo nota koje grebu do bola po dusi, trijumfuju u Parizu dok se u gledaocu razliva onaj topli osecaj koji samo istinski velicanstvena melodija može da izazove. Omaz dusi i slovenskom temperamentu u inat svemu i svima.