Pojam osvete u azijskom filmu je nešto sto me uvek iznova potrese, ne mogu da se smatram oguglalom na, za moj pojam, okrutne scene lične osvete, koje skoro regularno nalazim po japanskim i koreankim filmovima.
Pa ipak, bez obzira na njihovu okrutnost, u sebi duboko apsolutno saosecam i opravdavam idejnog tvorca osvete. Zašto je to tako? Najocigledniji, i moguće sasvim tačan odgovor, jeste da sam prosto zbog zapadne kulture zasnovane na hrišćanstvu, iako odrasla među komunistima i poprilično neosetljiva na takozvane bozje zapovesti, ipak prirodno i logicno srasla sa idejom da je osveta iskljucivo u bozjem domenu i da mi samo treba da priklonimo i drugi obraz ako nas neko samara. Kao i vecina ostalih zapovesti, i ova nam oduzima pravo da delujemo onako kako nam razum nalaze: osamario si me – i ja ću tebe! To nije lepo, tako kažu. To zapravo, nije hrišćanski. Tako isto kažu: i to oni isti koji nas istovremeno samaraju. Znate šta, ko tebe kamenom, ti njega lebom, to može, ali samo ako je lebac odstajao jedno 15 dana pa je tvrdji od kamena.

Avaj,
kad je osveta usmerena na maloletnu osobu, problem je još mnogo komplikovaniji. Deran ti je unistio zivot. Ali je maloletan. Zakon ga stiti, a i prirodno je da stitimo mladunce, na njima je svet. No, ipak, kakav je to svet, koji će jedan takav deran da gradi? Uzasno kompleksna pitanja. Odličan film, siv, sumornog neba bez jednog jedinog dana sunca, sa decom i odraslima obucenim u crno i belo, veoma mocan efekat u jednom filmu u kojem moramo da vidimo crno-belo ili si kriv, ili nisi.

Pet razlicitih tacaka gledista na jednu jedinu pricu, s jedne strane, i mi, smozdeni nedoumicom za koju je jedino rešenje, ne biti u takvoj situaciji.

Confessions (Kokuhaku) (2010)