Birdwatchers __ Zemlja crvenih ljudi

Pocinjem opaskom da sam zaista uzivala gledajuci ga. Pomislim, moram ovo da preporucim mojim drugovima i drugaricama diskutantima. Onda se spetljam, jer pomislim, ali cemu to? Koga briga već vise za crvene ljude? Koliko smo puta gledali indiose? Kako ostaju bez zemlje, kako izumiru, kako ih beli covek navlaci na tanak led? Koliko smo mi jaki, a oni slabi iako imaju otrovne strelice i vazda kojekavih smrtonosnih zezalica? Gde ode onoliko zlato? Šta bi uopste u toj celoj prici? Ima li jadnijeg i prokletijeg kontinenta od crvene Amerike? Sva ta pitanja su zapravo uvek samo diplomatski pokusaj da razgovaramo i eventualno razmišljamo o nečemu sto nas se zapravo, u dubini duse, uopste ne tiče. Međutim, film je film. A ovaj je zaista komplitli difrent. Jer, prosto, nema tih pitanja.

Budni smo. Gledamo posmatrace ptica koji plove mocnom rekom i opazaju grupu Guarani indiosa koji ih prate divljim pogledom, nasarani ratnim bojama i naoruzani primitivnim oruzjima. Ta scena nam obecava jedan mlak Agire, gnev bozji, i već smo nekako spremni da opustimo prvi zev. Oh, pobogu, već vidjeno i prezvakano. No, sledi scena koja u potpunosti obelezava film, neću je otkriti da ne kvarim, ali nas doslovno vezuje i namamljuje u pricu. Sledi realistican opis njihovog svakodnevnog zivota, njihove iskonske vezanosti za tu zemlju, nekriticki pogled na konflikt između njih i belog coveka. Mato Grosso, nepregledna divljina Brazila, nečiji je dom. Reziser je veoma vesto izbegao zamku stavljanja na bilo ciju stranu i ponudio nam da, eventualno, samo ako želimo, postavimo sebi neka pitanja. Nećemo o krivicama. Hoćemo o poeziji. A nje ovde ima bas mnogo.

U filmu su angazovani naturscici iz Guarani plemena.