Les Choristes, 2004 a.d, rezija Christophe Barratier

Francuska, 1949, propali kompozitor i ucitelj muzike, dolazi u institut za napustenu i problematičnu decu, poslom nadzornika. Kao sto to obično biva, direktor instituta je nadobudan i cinican luzer, koji u toj deci vidi iskljucivo opasnost za sebe, svoju skolu i naravno drustvo i ceo svet. Njemu nasuprot, nas junak razumevanjem i simpatijom uspeva da osvoji ogorcena decacka srca i da ih pripitomi uzivanjem u muzici. Njihov spoj, koji pocinje casovima muzike, a nastavlja se harmonijom koja polako struji kroz njihove međuljudske odnose i napaja svetloscu njihova zapustena, i napustena, srca.
Prelepo, toplo, ljudsko.
Muzika ulazi u kostanu srz.

Palo mi, eto, na pamet, da su filmovi o decacima, uvek jaki, bujni emocijama, bas nekako humani filmovi. Oni u kojima je akcenat na decacima su mi cistiji i jači, od uopsteno adolescentskih filmova, možda prosto zato jer su tako uslozeni da se ne rasipa emocijama, nego prosto tako na kraju filma te razbije i ciao.