Pala na Patrika?

BERLINALE
Nemački filmovi – duboki i naporni
Deca bez roditelja, zloupotreba moći nad mladima i likovi klasičnih romana u novom svetlu – nemački film na ovogodišnjem Berlinalu predstavlja se statično i ozbiljno. No, to nije razlog za prerane negativne kritike.

Ono što se najčešće može čuti kada se govori o nemačkom filmu jeste da su ti radovi lišeni humora, da su teški, zahtevni i sa premalo osećanja i strasti. Od oko 200 filmova koliko ih godišnje nastane u Nemačkoj, većina zaista i potvrđuje to ustaljeno mišljenje, ali ima i izuzetaka. Pa ipak, i tu važi pravilo „gde ima dima, ima i vatre”. A ovogodišnji izbor filmova na Filmskom festivalu u Berlinu, posebno, onih u zvaničnoj konkurenciji, pre će potvrditi tu staru mudrost, nego što će je opovrgnuti.
Direktor Berlinala Diter Koslik ove godine je u zvaničnu konkurenciju uvrstio čak četiri nemačka filma – za razliku od ranijih godina kada je nemački film, barem u takmičenju za Zlatnog medvjeda, po pravilu bio zapostavljen.

Prvi od četiri filma koje je publika u Berlinu ovih dana već mogla da vidi bio je „Džek” (Jack) redatelja Edvarda Bergera. Film govori o desetogodišnjem dečaku koji zajedno sa svojim bratom živi i raste u Berlinu i uglavnom je prepušten sam sebi. Ta deca ne poznaju oca, a majke gotovo i da nema. Pri tom nije reč o porodici iz najnižeg socijalnog sloja. „Džek” prikazuje sudbinu dece koja jedva izlaze na kraj sa svetom u kojem žive, odrastaju pre vremena i prerano moraju da snose odgovornost sama za sebe.
„Na ideju sam došao pre nekoliko godina kada sam sa sinom igrao fudbal i upoznao jednog dečaka kao što je Džek. Dečaka više nisam mogao da zaboravim: njegov ponos, snagu kojom je zračio. Ostavio je na mene veoma jak utisak”, priča reditelj Berger. Ali ono što je u tom susretu još više pobudilo njegovu pažnju bila je tema zapostavljanja dece. „To je velika i važna tema s kojom se naše društvo mora pozabaviti”, naglašava nemački reditelj.

Deca poput Džeka prerano odrastaju i sasvim su sama
Bergerov film govori o svakodnevici, i dečaka predstavlja na jedna distanciran, dokumentaran način, a da pritom nikoga otvoreno ne kritikuje i ne optužuje. „Nas je zapravo u ovoj priči najviše zanimala pozadina, odnosno pitanje: šta možemo da naučimo od tog dečaka i njegove snage? Želeli smo da napravimo filmsku priču koja govori o veri u život”, objašnjava Edvard Berger.

O religiji i veri reč je i u filmu „Stradanje” (Kreuzweg) reditelja Ditriha Brigemana (naslovna fotografija). Film se sastoji od 14 minimalističkih poglavlja poređanih prema etapama biblijskog stradanja. Reč je o 14-godišnjoj devojčici Mariji koja odrasta prema strogim pravilima i ritualima jedne katoličke zajednice. Njena majka i sveštenik na devojčicu koja se nalazi usred puberteta, vrše velik pritisak i uticaj. Uverena da mora da se žrtvuje za svog mlađeg brata (koji pati od poremećaja govora), Marija odbija hranu i na kraju umire. „Ovaj film govori o onom što se u stvari događa u svim porodicama, bile one religiozne ili ne. Radi se o zloupotrebi moći i slamanju osobe koja tek raste”, kaže Ditrih Brigeman. O suptilnom obliku nasilja u porodici u tom filmu, međutim, nema ni govora.
„Kada se govorilo o seksualnom iskorišćavanju dece u školama i u internatima, shvatili smo da je strog religiozni način odgajanja uvek neka vrsta duševnog zlostavljanja. Upravo to nas je najviše interesovalo. Tema radikalizacije religije prisutna je svuda. O radikalnom islamu se, na primer, stalno priča”, kaže Ana Brigeman, koja je zajedno sa bratom radila na tom filmu.

Fridrih Šiler ili film o rečima
„Voljene sestre” (Die geliebten Schwestern), naziv je trećeg nemačkog filma u zvaničnoj konkurenciji ovogodišnjeg Berlinala. Iako traje više od tri sata, gledaoci ovoga puta, za razliku od gore spomenutih filmova, zaista mogu da se opuste. Reditelj Dominik Graf prikazuje jednu epizodu iz života pesnika Fridriha Šilera, njegov odnos sa sestrama Karoline fon Bojlvic i Šarlote fon Lengefeld. Taj trio je, naime, krajem 18. veka bio na meti ogovaranja.
Ono što je zanimljivo jeste činjenica da Graf ne predstavlja Šilera kao junaka i pesnika, već kao senzibilnu osobu koja pati zbog svoje ljubavi. Filmska priča zasnovana je prvenstveno na pismima. „Glavnu ulogu zapravo igraju same reči. Interesovalo nas je kako se određena osećanja mogu opisati rečima i na koliko načina. I to je bio izazov – napraviti film o rečima: rečima ljubavi, obećanja, čežnje za nekim ko je drugačiji, za građanskim životom”, kaže Graf.

Prijateljstvo Avganistanca i Nemca
Četvrti i poslednji nemački film u ovogodišnjoj trci za Zlatnog medveda je film Fee Aladag „Između svetova” (Zwischen Welten). Film govori o neobičnom prijateljstvu nemačkog vojnika Jespera i avganistanskog prevodioca Tarika. Oni se zajedno u Avganistanu bore za opstanak vere u dobro i pravednost i pri tome rizikuju sopstvene živote.
Četiri nemačka filma na Berlinalu u suštini nisu mogli da budu različitiji. Uprkos ozbiljnosti i zahtevnosti, oni ipak svedoče o tendenciji (ali i hrabrosti) suočavanja, i posvećivanja teškim temama. Osvojiti običnu bioskopsku publiku, tim filmovima u svakom slučaju neće biti lako.
Autori Johen Kirten, dpa Željka Telišman

U selu Nepricava su postavili posle 30 godina spomen plocu Zoranu Radmilovicu.