Svet je mesto na kome malo ko živi kako bi hteo. Film izvesnog „nemackog” autora (Jan Ole Gerster) sa preterano romanticnim nazivom „Oh boy” kratki je (crnacki u svakom pogledu) esej o raskoraku zelja i mogućnosti.

Uradjen u atmosferi starih dobrih holivudanera iz pedesetih godina (nije slučajno crno beli), sa jasnom dozom adrenalinskog hedonizma i isprican u nizu vise ili manje cudackih epizoda , sa dobrim dijalozima i odicno odabranim akterima, ovaj film vise govori onom sto nije rekao ili je samo naznacio.

Dakle, majstorski rad.

Mladic koji je u senci ultrabogatog caleta, komsija koji bezi od bracne tame sa viskom hrane koju spravlja njegova žena, devojka ciji je zivotni cilj da zavede i po...e taman onoliko momaka koliko ih je u skoli svojevremno nazivala – debelom krmacom (procentualno ovakve banalnosti su najjači motivi iz kojih nastaju masovne ubice),

Pa prijatelj koji bi želio biti glumac a nije u stanju, i drugi koji to odlično radi, ali nije previse zaintersovan..

I na kraju krajeva neznanac (neznanci su ponekad najbolji prijetelji) iz restorana koji objašnjava svoju perspektivu Hitlerove „kristalne noći��...

Dzez, fotografija , berlinska panorama (koja bi mogla da bude i njujorska), prica sa nizom duhovitih i (vidi se) lako napisanih dijaloga. Gluma prati film, a ne obratno..

Nisita u ovom filmu nije previse. Ni oporo, ni tuzno ni smesno ni crno. A jeste sve to. Svi problemi likova mogli bi, možda, biti rešeni sa par tableta ili boljom terapijom.

Ali, ni tablete se ne dobijaju mukte. Kao što se da videti iz filma.

Uostalom, scene nemackog vojnika i zidova (statista) koji u pauzama puse (cigarete) ironijski su omaz svetu u kome junaci ovog (prenežnog) filma nikada neće živeti.

Ipak, dobar. Džezerski.