(Ovaj mini filmski esej delo je mog tragicno nestalog (belog) prijatelja i ja ga samo prenosim za one koji će tek da pogledaju nešto od ove dvojice neshvacenih populista)

BUNJEL I ALMODOVAR.

Dve estetike. Dva pogleda na svet. Pesimist i optimist. Muska i zenska strana. Sarkazam i vodvilj. Voajer i egzibicionista. Noc i dan. Okultista i fetisista.

Dozvolite da budem ličan: obojica - to sam ja. Tajno i javno. Ono sto Bunjel ima, Almodovar nema (a želio bi). I obratno.

Bunjuel. Ispisnik Dalija. Rodonacelnik „mracnog svetla”. Ko je gledao „Andaluzijskog psa” zna zašto umetnost treba da šokira.

Ko je gledao „Fantoma slobode” i „Diskretni šarm burzoazije” video je filmovanog Joneska sa Kamijevim filom (nadevom).

Bunjuelovi likovi lice na Kamijevog junaka iz „Stranca” - Mersoa koji je pobegao pred izvrsenje kazne i sada daje oduska svojim zatomljenim fantazijama.

„Taj mracni predmet zelja” jeste esej o seksualnosti shvacenoj kao vecni libido.

Kako li je samo Felini teško disao dok je negde iz mraka virio Bunjuelove filmove!

Tamo gde prestaje ovaj hladnokrvni i emocionalno proracunati ekscentrik - pocinje Almodovar. Duhovni travestit. Decak i devojcica u jednom telu.

Almodovar pravi umetnost od kica. Majstor koji anticke tragedije rezira kao srceparajuce ljubice u kojima od domaćica pravi Antigone.

Njegovo rasclanjivanje ljubavi i smrti na menstrualne cikluse, raspojasane sluzbenice ili adolescente kojima će Autoritet pokazati pravu (onu) stvar - čini ga originalnim koliko i samog davola. Samo sto je Pedro dobar (kucni) djavo.

„Pricaj s njom”, „Sve o mojoj majci”, „Žene na rubu nervog sloma”, „Visoke potpetice”...filmski vrhovi ovog doktora bizarnosti, koji, pricajuci price „bez ikakve veze”, govori o (zenskoj) dusi vise nego bilo koji nadležni sluzbenik ili lekar kog znam.

Almodovar je hodajuca emocija bez zadnje primisli. Odnosno bez Bunjuela.

Kada Bunjuel prislanja uho na vrata ispovedaonice i sklapa oci pobozno kao svestenik koji se sprema da saslusa (slasnu i sočnu) ispovest, Almodovar već skakuce u krevetu sa (bar) dve osobe (razlicitog pola).

Ne verujem da bi Bunjuel pristao da potpise bilo koji kadar Almodovara. Ne vjerujem ni da bi se Almodavar snasao pod prigusenim svetlima Bunjuelovog konformistickog sveta.

Ipak, onanista i svinger dva su lica jednog fantoma. Fatnoma slobode!

Oni su paralelni svetovi koji, estetski gledano, ne bi ni imali razloga da postoje jedan bez drugog. Kao ravnoteza u prirodi.

Tematski gledano - to su dva kontraceptivna sredstva čija je draž u tome što ne nude nikakvu sigurnost. Oni su eros i tanatos. Kao licnosti i, shodno tome, kao autori.

Nemoguć mi je izbor između svesnog i (potisnuto) svesnog. Zato biram: Pedra Bunjuela. Živeo film shvacen kao vecna predigra!

(Koji sam ja razvratnik!)