Auf der Anderen Seite

Fatih Akin, Nemac turskog porekla, ili Turcin rođen u Nemackoj, možda je to svejedno, možda i nije. Cinjenica je da u svojim malobrojnim, ali zato veoma izrazajnim filmovima, splet odnosa ovih dveju zemalja i ljudi koji ih žive (zemlje i odnose), preslikava na efektan i poetican način, nekad pun energije (Gegend die Wand – Srebrni medved u Berlinu), a nekad smireniji, no uvek dubok i promišljen. Veoma inteligentan reziser, koji svoje scenarije izvlaci na povrsinu profesionalno i odmereno.
U filmu Auf der anderen Seite, kroz skoro neverovatan tok dogadjaja - kada je gledalac na putu da pomisli, „e bas ga pretera sa koincidencijama”, on smišljeno preusmerava tok price i vesto ostaje na ivici verovatnog.
U zivotu se desavaju koincidencije, i njihova svrha je ispunjena kad osoba koja ih živi dozivljava svesnu ili nesvesnu transformaciju. Kroz seriju ličnih prica i odnosa (majka i cerka, otac i sin, otac i njegova ljubavnica, sin i oceva ljubavnica, majka i cerkina ljubavnica….. i do kraja filma sve u elipticnom kontekstu susretanja i dodira dusa između ovih likova), kroz nenaglaseni, no ipak veoma upecatljiv politicki i drustveni bekgraund na kojem se bazira licna drama, reziser nas dovodi u situaciju dubokog saosecanja i volje da nekom nešto pruzimo. Dok roditelji ostaju nemocni da svojoj deci pruze neku drugu lekciju osim one o sopstvenim promasajima, deca će im uzvracati sve novim promasajima. Dok tek kroz smrt i bol koju prozivljavamo zbog nje ucimo o sreći i ljubavi, imacemo smrt i bol kao ucitelje. Zato je velika radost i olaksanje za gledaoca, kada turski Christophe Lambert (Baki Davrak) uz pomoć prisustva svetle i bogate duse (velicanstvena i dalje prelepa Hanna Schygulla, koja je umela prirodno da ostari i nosi svoje godine kao najlepsi trofej), oseti u sebi plimu oprostaja. Docekujemo kraj filma uz veliku tugu i mrvu nade, duhovno zreliji i mudriji.