auu je'l to deda mustafa?! omatorilo se. igra glogovac to mora da bude dobro. mislim „dobro”. yebo srpski film, smuti pa prospi.

deluje mocno

vadite link

a ona crna zorica?

Crna Berza.

Nema još. Biće sigurno ubrzo.

a nije bio tenk nego buldozer jedan od onih
koji sravnjavaju palestinske kuce pod paravanom olokausta između ostalog

pogledaj ovaj dokumentarac
Rezirao Izraeski zidov
Možda dobijes neki napad empatije all of sudden

http://vimeo.com/21939123

Ko zna kad se snimi jubilarni 10000 film o olokaustu
možda i nesrece drugih dodju na red
A film pogledaj kad budesh imao vremena dpbar je

Neće nikad doći na red, takav je sistem.

Odgovaralo to nama ili ne, postoji gradacija vaznosti patnje na planeti Zemlji. I koliko, eto mogu da prihvatim da je Holokaust na toj bizarnoj tabeli na prvom mjestu već duže vremena, ni palestinska patnja nije daleko od tog vrha. Izguglovao sam i nasao preko 20-30 filmova koji se bave palestinsko-izraelskim sukobom, i ima ih dosta koji su ili direktno naklonjeni Palestincima ili su neutralni, neki od ovih čak snimljeni od Izrealzaca i Jevreja. Dosta je i izvjestaja sa jevrejske strane koji jasno i nedovosmisleno osuđuju Izrael.
Evo, i ja lično znam dosta o palestinskim patnjama, kad se usporedi moje znanje sa ostalim patnjama.

Šta bi tek mogli da kažu oni cija je patnja pri samom dnu svjetskog interesovanja? Evo, Srbo je pomenuo Srbe, a tu su negdje bili i juzni Sudanci punih 20 godina. Evo, Hutus su masakrirali 20 posto populacije Ruande, sa pazljivim planiranjem i sumnjivom umijesanoscu vaznih svjetskih politickih licnosti i mada se znalo da će se sve desiti niko se nije ni pocesao. A gdje su tek ostali africki ratovi, po Kongu, Liberiji i Obali Slonovace, naprimjer. Ili, gotovo redovni pokolj hrišćana po Nigeriji, kad god nekom pukne manijakalni film.

Koliko znamo o patnjama hrišćana po zemljama takozvanog arapskog proljeca? Da ne pricamo o, recimo, Karen i Kajin narodima, i ekvalizacije radi muslimana u Mijanmaru (Burma)?

Sve se ove patnje bore za opstanak u Prvoj Ligi Patnje na ovom svijetu. Palestinci su još uvijek pri vrhu, ne dao Bog nikom patnju, ali tek ispadanje iz Prve Lige Svjetske Patnje je patnja na patnju.

I zašto bi pobogu Goran Paskaljevic snimao film o Palestincima? Nikad ih nije neki značajniji broj živio na našim prostorima, a i ako jeste nisu bili ni pod cijim nozem, kao sto su Jevreji bili?

Problem je, daleko veci, što se (osim Lordana Zafranovica, koji je ipak bio dosta nejasan) nikad relevantan film o NDH nije snimio. E to se može zamjeriti Paskaljevicu, a ne što ne snima film o Rachel.

I kad smo već kod Rachel, naravano da je svak smrt tragicna.

Ali, mora se postaviti pitanje. Jel' bilo teško Rachel da svrati do ne tako dalekog Iraka da malo protestvuje ispred americkih pusaka? Ili do Afganistana da stane ispred kanadskih nisana i zatrazi mir?

Drugo, usla je u ratnu zonu svojom voljom, morala je ocekivati da će da pogine. Zamisli ti da je sad neka Rachel dosla u Vukovar 1991-ve da brani nečija, bilo cija, prava? Ili pred Staljingrad 1942-ge?

Mada to i mogu da razumijem, zbog ideje umrijeti je pravo svakog covjeka, ali učiniti to u stranoj zemlji kad tvoja zemlja rođenja pobi po planeti šta stigne, to je pomalo apsurdno. Valjda se prvo gleda svoj obraz. Neka joj je laka crna zemlja.

Predsednik Srbije Boris Tadić položio je venac kod spomenika žrtvama genocida u Drugom svetskom ratu u okviru kompleksa nekadašnjeg koncentracionog logora na Starom sajmištu u Beogradu. Polaganjem venaca počelo je obeležavanje međunarodnog Dana sećanja na žrtve holokausta. Na centralnoj državnoj manifestaciji pored predsednika Srbije u ime Vlade venac je položio ministar kulture informisanja i informacionog društva Predrag Marković.

„Zaborav je naša najveća boljka. Na Sajmištu gde su stradali ljudi koji su se izjašnjavali kao Srbi Mojsijeve vere, sada žive Romi i izbeglice. Zida se i džamija, `na divlje`. Ne može čovek svega da se seća, ali nemate pravo da ne osudite zločine koji su u vaše ime izvedeni. To je jedino mesto holokausta u Evropi, kaže istoričar Kristofer Braunung, koje nema obeležje. Predrag Ejdus u filmu priča autentičnu priču o svojoj babi i dedi, koji su se kao Jevreji krili kod akademika Pavla Savića, neko ih je potkazao i odveli su ih u logor. Od 30.000 Jevreja, u Beogradu ih je danas tri hiljade, podseća reditelj.

Naravno jasno je kome želi Goran da sluzi pa naduvava cifre duplo manje Jevreja je živelo tad u srbji. u tom logoru je visestruko vise ubijeno Srba iz NDH pa i deo moje tazbine. Svaki narod zasluzuje elitu kakvu ima. ”

Filmovi o Srbima kao žrtvama se ne snimaju,jer se Srbi stide 90-tih pa čak i oni koji „srbuju” po SC kada su ulazili u USA,Canadu i evropske zemlje pljuvali su po Milosevicu jer drugacije ne bi mogli uci u te zemlje :)

filmovi o srbima kao žrtvama se ne snimaju jer su srbi heroji, ljakse.