U „kljucnoj” sceni, kada prelaze iz Sovjetskog Saveza u Mongoliju, i kada shvate da je i Mongolija pod strasnom cizmom komunizma, plavusasta mrsava heroina, koja je sasvim nelogicno postala clan hodajuce grupe tragaca za slobodom, „dramaticno izgovara ”There is nowhere to hide.„

I to je sve sto treba znati o ovom filmu. 20 godina nakon propasti komunizma, neki se tipovi još uvijek bave ideoloskom borbom protiv strasnih Rusa i njihove još strasnije ideologije. Ovaj film je jeftina i veoma loše snimljena propaganda. Ne znam jeste li već raspravljali o tome, ali mislim da se je film trebao zvati The Way How Not To Make Movies.

Ukratko, film je o bijegu grupe ljudi iz jednog sibirskog gulaga, napravljen po knjizi nekog Poljaka. Peter Weir je na sav glas razglasio da je prica istinita i čak je svim ovim ljudima, herojima, pregaocima, Andy Dufresne like antikomunistima, posvetio film.

E sad, poslije se ispostavilo da je Poljak sve slagao. Nisu njega poslali u gulag zato što je bio ideoloski protivnik nego zato što je ubio ruskog oficira. Poslije su ga Rusi pustili da ide kuci da se bori protiv nacista, nije bjezao.

Al' dobro, uzmimo za početnu tacku da film uopste nije baziran na nekoj knjizi. Potraga za slobodom i potraga za antikomunistickom zemljom u Aziji. Komunistickoj.

Prvo, jedna mi stvar nije jasna. Kao sto je to slučaj sa ovakvim idiotlucima, u filmu se prica engleski. Međutim, pametnoj filmskoj druzini je palo napamet da je možda dobra ideja da glavni likovi pricaju engleski sa ruskim akcentom. Kad bi mi neko objasnio kojem umjetnickom cilju to sluzi bio bih mu veoma zahvalan. Prica se i ruski, nije da se ne prica, ali ono uobicajeno ”davaj davaj„ kad raspizdjeni strazar pozuruje zatvorenike da rade nešto.

Likovi koji su se ovdje skupili da bjeze iz gulaga su, u najmanju ruku, veoma cudna grupa ljudi. Tu se negdje stvori i Amerikenjac koji uvijek nešto fol-gol humano porucuje, da li rijecima da li gestovima. Ed Haris ga glumi, i kažu ljudi da je bila neka glasina da bi mogao biti nominovan za Oskara za ovu ulogu. Ali to prije nego sto je prvi gledalac odgledao ovu katastrofu od filma.

E sad, tu imamo i Kolina Farela koji glumi Rusa kriminalca, nešto kao opasnog, ima covjek noz, ostali nemaju. Njegov engleski sa ruskim akcentom mi najviše lici na rumunski, ali ko sam ja da sudim, nisam poliglota.

Onda tu ima neki Litvanac, koji iz ko zna kojeg razloga na kraju ove putesestvije kaže da ide nazad u Litvaniju da se bori prvo protiv fasizma a onda protiv Rusa. E sad, ko imalo poznaje istoriju, Litvanci su bili gori fasisti od Svabova - docekali ih ko svoje. Sa kim će se taj boriti protiv tih Svabova nije jasno, možda da stejdzuje neki one man pokret otpora, ne znam.

Ima u toj grupici i neki Zoran. Taj je, pretpostavljam nas. E sad, poucen ruznim iskustvima, ja sam ocekivao da scenarista posalje Zorana da pobije sve ostale bjegunce, izvuce se iz vukoiebine i onda krene prema Bosniji and Hercegoviniji naoruzan haubicama i ostalim teskim i lakim naoruzanjem i pobije sve zivotinje, biljke i ljude i siluje minimum 800 000 žena. Za pravo cudo, to se nije desilo. Pozitivan neki lik.

Šta reci dalje?

Ništa.

Upitnik.

Iznad moje glave.”