Kao i sa prethodnim ostvarenjima, Gaspar Noé uspeva da podeli publiku i to skoro hirurski precizno, na one koji će ga smatrati genijem, makar bio proklet i pretezak za siroku publiku, i koji će ga braniti uprkos tome sto neki put zestoko podbaci bilo po pitanju rezije, scenarija ili samog pristupa kinematografiji kao eksperimentalnom prostoru, i na one koji su već dva-tri puta izasli sa projekcije zgadjeni i odricu mu bilo kakav umetnicki pomak u zanru.
Lično sam među onim prvima. Gasparovu hrabrost da uroni u dubine, bilo da su materijalne (rukom u dupe, penisom u vaginu, prstom u prostrelnu ranu), spiritualne (istrazivanje secanja, analiza psihe, misticne pretpostavke, potraga za smislom) ili deliricne (u filmu o kojem želim da pricam svi su protagonisti pod uticajem teskih droga) neobično cenim, bez obzira na to što mi veoma često atakuje na stomak, sto je nekad fundamentalno za pricu, a nekad sasvim nepotrebno i pretenciozno. Mislim da njegovi filmovi dosta govore o njemu samom, bar se nadam tome, jer pronalazim u njima, razgrcuci kroz otpad, povracku, prljavstinu i fizicku grubost (junaka njegovih filmova i njegovu prema meni kao gledaocu), jednu ogromnu neznost, ljubav prema zivotu i neutoljivu tugu zbog silnog beznadja.

Dakle, Enter the Void
Jedna Tokio story o jednom Tokiju kakav do sada nisam zamišljala, s jedne strane sareni grad-fliper sa magicnim svetlima a s druge strane, kao i svaka metropola, vasljiva misja rupa u koju se sklanjaju lenji, bezidejni, razocarani, obeshrabreni i svorc. Jeftine droge cine da mozak, umesto da konstruise sadasnjost i buducnost, razara ove dve u korist psihodelične halucinacije i prizivanja demona proslosti. Iz takve zalosne mentalne snage ne može se iznedriti ništa no realna propast dok se sanja o….. o…. ničemu.
Oskar je bedni diler droge, a sestrica mu je lap-denser i sve ostalo sto uz to ide, a sve zbog jezive traume iz detinjstva. Oskar će umreti na najjadniji mogući način, na najotuznijem mestu za umiranje na svetu (pomislih „jadni roditelji” u jednom trenutku, ali onda mi je Gaspar dao odgovor), a u trenutku njegovog umiranja proćićemo kroz nafuranu Kubrikovu odiseju jednog sprzenog mozga, koja će trajati preko dva sata (nazalost, ipak predugo).

plusevi
vizuelno:
-sarena serija fraktala iskoriscena je čini mi se do maksimuma kao filmski eksperiment i sumnjam da će se neko, osim možda samog Gaspara, osmeliti da predje ovu već sad jedva podnosljivu perceptivnu granicu. Prelepo i potpuno negledljivo.
-naslovna spica – već je velika hrabrost izdrzati je. Nakon što smo nju preziveli, ni pakao nam neće teško pasti
-emotivnost i nekoliko izuzetno jakih filmskih scena koje će verovatno ostati u secanju nakon „prociscenja” od prenaglasene PRAZNINE
-trostruka subjektivnost posmatranja (fizicka (kamera u oku posmatraca), eksterna (niz flashbackova kojima se polako razvija prica (slično kao Irreversible), gledajuci potiljak glavnog junaka, sto donosi i distancu (vremensku) i poistovecenje sa junakom) i duhovna(trenuci posle smrti, stvar koju ne bih da razvijam na nivo visoke filozofije), u svakom slučaju vrlo efektno rešeno i donosi izvestan broj kadrova koji su zaista za pamcenje

minusi:
scenario – izuzetno tanak za jedan ovako dug film. Ne drogiram se, možda je osecaj drugaciji ako si i sam nafuran.
Gluma – povremeno tek odradjena, mada izgovor da su glumci veoma mladi i prakticno naturscici može da prođe
Apsolutno preduge i previse puta ponovljene scene halucinacija
Banalnost i možda čak i perverznost konacnog rešenja koja može da prođe tek ako se cita kao naivna i nevina nada u bolje sutra (sto je dosta teško)

Preporuka: ko voli i trpi filmove Gaspara Noé-a, treba da odvoji vreme. Ko ne voli Irreversible, bolje mu je da ga zaobidje u sirokom luku.