Jean de Florette – Manon des sources

Posle Prvog svetskog rata, mali (karakterom, telom i duhom) Ugolin se vraca u svoj kraj, u kucicu na brdascu Provanse, kod svog ujaka Papeta. Ugolin ima ideju od čega će da živi: doneo je seme karanfila koje želi da uzgaja i prodaje. Deluje romanticno, ali u ruralnoj sredini, ono oko čega se vrti ceo zivot je izvorska voda, i zbog te vode će doći do dramaticnog razvoja situacije između njega i Zana, coveka iz grada, koji se sa porodicom povukao u provinciju sa namerom da ostatak zivota provede u selu, baveci se uzgajanjem zeceva. Na njegovom imanju, koje je dobio u nasledstvo, postoji izvor, i on je siguran da će mu to obezbediti mirnu i dostojnu egzistenciju. Jean (maestralni Gerard Depardieu u svojoj, po meni, zivotnoj ulozi, briljantan karakter, pun zivota) je grbavac, ali covek siguran u sebe, bez kompleksa, dobrodusan i cist, dok su Ugolin (Daniel Autuil, još jedan vrhunski majstor francuskog glumista) i Papet (Yves Montand), tipicni produkti uskogrude provincije, malodusni, zavidni, prepredeni, lažno ljubazni i siromasni duhom. Ugolin još u sebi ima nešto humano, mlad je i naivan, ali dovoljno uskogrud i glup da bi bio lako manipulisan od strane lukavijeg od sebe. Stric Papet će ga vesto iskoristiti za svoje mahinacije.
Ovaj film su zapravo dva filma, podeljena vremenskom distancom, sto olaksava gledanje u dva maha. U prvom filmu se razmahala drama oko pomenutog izvora, neophodnog egzistencijalnog uslova za svakog od aktera ove vrhunske drame, dok je drugi film koncentrisan na Jean-ovu cerku, Manon (Emmanuele Beart neodoljiva kao divlja planinska divokoza), za koju je Cesar zvani Papet rešen da ozeni svog nemustog sinovca.
Ne bih se dalje upetljavala u opisivanje drame. Ima nacina da se radnja otkrije, onima koji žele da znaju unapred da je batler ubica, ali nisam sklona tome, i vise volim da gledalac sam otkriva deo po deo, kao nekada, kad smo jurili u bioskop da gledamo nešto novo, vodeci se samo imenima rezisera i glumaca. Mogu samo da okarakterisem ovaj film kao suprotnost Cehovljevim dramama: literatura u kojoj niko ziv ništa ne radi i samim tim ima neograniceno vreme da o zivotu filozofira i da tka bezbrojne peripetije koje otkrivaju ljudsku prirodu. Ovde vidimo coveka koji živi za svoj rad, za plodove koje će uzbrati sopstvenim rukama, kome je rad jednak zivotu, a porodica okvir i baza za taj zivot. Na kraju, koji god metod da primenimo, opet nam je lekcija o zivotu jednako bolna i gorka: plemenit covek će lako stradati pod spletkama smutljivaca, pravda naravno uvek pobeduje, ali sve ima svoju cenu, sa nepopravljivim posledicama koje će nas boleti do kraja zivota.

Ono sto pokusavam da kažem je to da, mada zvuci tako demode, ruralni ambijent, Provansa, pohlepa, porodica, te neke teme tako out, ovo je sasvim sigurno jedan od najboljih filmova svih vremena, a svakako, za mene, u vrhu francuske kinematografije, film koji vredi pogledati sto puta.

http://www.imdb.com/title/tt0091288/