knjiga The Shining - Stephev King
film The Shining - Stanley Kubrick

Onomad sam obecala Srbi da ćemo prodiskutovati i na sitna crevca izdetaljisati razlike između ova dva, po meni, svako na svoj način, remek dela, kako popularne literature, tako i vizuelno-auditivno-kognitivnog medija, kakav je film.

Rekla bih da knjiga sama po sebi, nema mana, osim jedne veoma neobične cinjenice da se glavni junak na početku knjige zove Dzon, a potom, (možda sasvim namerno, da bismo subliminalno osetili da se s njim nešto dogodilo, a možda ipak sasvim slučajno, ne bih znala) od jednog odredjenog momenta nadalje, zove se Dzek i to nikom nije posebno zasmetalo. Knjiga veoma precizno objašnjava proces truljenja Dzekovog zdravog uma, razloge tome i ceo mentalni sistem nervno labilne osobe, obdarene natprosecnom inteligencijom s kojom ne zna šta da učini. U knjizi takođe, Shining, talenat koji Dzekov sin ima, da „vidi stvari”, nije tajna: njegova majka je toga svesna i uvek budno motri na sina i njegove reakcije. U filmu, jedini svestan te decakove osobine je onaj koji je i sam ima (bivši kuvar u hotelu, Dik Haloran), koji samo diskretno naglasava to da majka, kao i svaka majka, „ima Shining”, jer joj je to silom prirode dato. Inače, jedna od stvari koja mi je teze pala (kad sam procitala knjigu i shvatila izmenu), je sudbina gorepomenutog Halorana (čemu to??). Evidentna promena eksterijera (osisani simsir u obliku zivotinja koje se „pokrecu” vs. lavirinta u filmu) – Kubrik je izabrao lavirint, pretpostavljam zbog pojednostavljenja scenografije, i to mi se dopalo, kao i cela scena odradjena sa lavirintom – mislim da je za kvalitet filma vs. knjige to prilično nevažan detalj, a vizuelno bi možda bilo preefektno sa onim lavovima i zecevima (a Overlook bi dobio veci značaj, cime bi moj sledeći pasus bio suvisan) .
Jedna od većih mana filma je sam Overlook, njegova moc i sudbina, tako fascinantna u knjizi, dok u filmu je prosto ukleti ambijent u kome nash Dzek poludi, a da mi prakticno ne shvatamo zašto. Oduvek sam bila ubeđena da je izolacija, onaj vid usamljenosti koji dovodi do samposmatranja i u trenutku sampospoznaje neprihvatanje sopstvenog „ja”, dovelo Dzeka do ludila... međutim, razlozi u knjizi su kompleksniji, jasno objašnjeni, a Overlook hotel je jedan od glavnih i navaznijih junaka u knjizi.
Dzek Nikolson izgleda kao stvoren za ulogu Dzeka Toransa, ali ipak onaj suptilni deo psihe obradjen u knjizi, nije uspeo da docara. Dzek Torans je u filmu nosilac radnje, njegova supruga je mali uplaseni misic s kojim prakticno i ne komunicira, dok je u knjizi njihov brak zasnovan na ravnopravnom odnosu snaga, Vendi je samosvesna i snažna žena, koja je savrseno svesna svih vrlina i mana muza i sina; njihov sin je sasvim prosecan deckic nesvestan svojih moći i desavanja oko sebe, dok je u knjizi Deni natprosecno talentovano dete koje, osim sto „vidi stvari” i ZNA stvari! Znaci, učinjen je veliki pomak u marginalizaciji ova dva lika u filmu, dajuci prednost liku Dzeka Toransa (gluma Nikolsonova je ispolirana do savrsenstva), naustrb ostalih.

Znaci, generalno, kad se knjiga procita, jasno je zašto ljubitelji Stivena Kinga, kao i on sam, mogu lako da ne vole Kubrikov film. Međutim, kad posmatram odvojeno dva medija, i jedan i drugi mi daju osecaj potpunosti, svaki na svoj način, bitno je da ih ne posmatram povezano. Kad god se nađemu nekom izolovanom ambijentu, lako mi dodje u svest izoblicena faca Dzeka Nikolsona sa sekirom (Sajning jbt.!!!) on je prakticno postao ikona psiho-trilera tom svojom ulogom. Knjiga Stivena Kinga, s druge strane, prepuna je jeze, ali kad njegova dela „ocistim” od te opskurne naracije, mogu da uzivam u njegovom izuzetnom poznavanju ljudske psihe, intimno ga etiketirajuci Dostojevskim popularnog horora.