Land of plenty - Wim Wenders

Amerika = Road movie. Road movie = USA. Ne verujem da je to prosto opcinjenost jednog Evropljanina ogromnim i prelepim americkim kontinentom i duhom slobode kojim ti pejzazi odisu, neunistivim i pored uvek prisutne svesti o okrutnim osvajanjima svakog pedlja te dobrocudne i gostoljubive zemlje. Zuti ukus putnog praha je sigurno u krvi i svakog Amerikanca i zato, road filmovi su uvek prisutna i rado reciklirana forma svakog filmskog umetnika, pa tako i ovog disciplinovanog Evropljanina, koji na svoj specifican, suptilno razarajuci način, manipulisuci intelektualizmom do same granice dobrog ukusa, ali niposto je ne prelazeci, fokusira svoj pogled na jednu ranjenu post –11-septembarsku Ameriku i na posledice posledica iz njene proslosti. Radi se zapravo o dva lica iste Amerike, jedno utelotvoreno u vijetnamskom veteranu, koji dakle, kao sto je već opste poznato, bar na prostorima koji iz daljine i kriticki posmatraju Najsrecniju zemlju, pati od ozbiljnih psihosomatskih poremecaja prozrokovanim otrovima koriscenim u Vijetnamu, i dozivotnim traumama, i koji, nakon 11. septembra, živi svoj privatni gerilsko-kontraobavestajni rat protiv terora uoblicenom u Arapima, kao sto je trenutno i red (jedini dobar ... je mrtav ... - staviti odgovarajucu istorijsku odrednicu). Drugo lice je neupadljivo lepo, nezno nevino i puno poverenja prema svetu i puno ljubavi i razumevanja, Lana, necakinja našeg veterana, jevrejskog porekla, koja nakog neobično bogatog iskustva za njene godine, toliko bogatog da je na ivici uverljivosti, dolazi u USA, sa pismom u kojem ju njena majka poverava svom bratu s kojim je odavno izgubila svaki kontakt. Kako se i inače sve na svetu desava slučajno, tako će sasvim slučajno i njih dvoje biti svedoci smrti jednog beskucnika maslinastog lica. Odlucice da zajedno istrazuju taj dogadjaj, međutim, svako sa svojim vizijama istine i predubedjenjima. Polova paranoja je u jasnom kontrastu sa Larinom suptilnom osecaju ljudskosti i poverenja prema svetu. Možda previse direktno naglasena razlika između ova dva vidjenja sveta, možda i nespretno izabrana sasvim mlada osoba – inače, i bez polemike o tome „kuda ide ovaj svet” zna se da je mladost uslov za optimizam, energiju, naivnost i cistotu uma, možda previse svedeno na dva dijametralno suprotna lika, sa karakteristikama dovedenih do krajnjih granica, ali ponekad je bas to preterivanje neophodan uslov za uspesnu dramatizaciju nekog konteksta.
Sigurno treba biti stranac u jednoj zemlji da bi se ona „stomakom” osetila, da bi se videle stvari koje oni rođeni u njoj najcesce previde. Zato je dobro, kad, i pored teskoca i kritika (videti Dogville Von Triera), neki spoljni posmatrac izrazi svoje vidjenje NAšEG sveta. Teško prihvatljivo i bolno, ali korisno. Videti da su u najogoljenijim zabitima gde ljudi žive po prikolicama uvek istaknute zastave domovine, kao stalno podsecanje da americki san postoji i živi, može samo nenaviknuto oko. Cuti „The Star Spangled Banner” kako krci sa neke sklopocije od mobilnog telefona ne može a da ne izazove trnce. Svecana i obozavana himna i kako je čujemo danas.

Land of plenty …. Leonard Cohen…. I sva muzika koriscena u filmu, cista desetka. Wendersovim filmovima nikad nije nedostajala kvalitetna muzicka podloga, koja u glavi ostaje dugo, i u slučaju ovog filma, ozivljava praljubav prema ovoj zemlji, bas kao i konacno putovanje coast-to-coast, san svakog pravog putnika.