E, ljudi izvinjavam se. Ovu temu sam hteo da postavim na beogradskoj diskusiji, samo sto sam malo zbunjen. Bas me zatekla vest o Kaporu, ja sam rastao uz njega, Duska Radovica i Zorana Radmilovica...

Osecam se kao da sam izgubio nekoga u familiji, jedan deo mladosti koja se ne vraca...

Još jednom, nema ljutis.

Vas Veritas

Fonti, ako naletis na knjigu od Kapora, mojne da je gurnes u stranu, nema knjige od njega, koju ti ne bih preporucio.

Mada, nekako mislim, Kapor se razlicito razume u razlicitim zivotnim situacijama...Od kako sam gastos i putovao kroz Ameriku i Evropu, cenim njegove opaske o „onima tamo” kao zivotnu istinu, jer se na Zapadu kafa stvarno pije sama sa sobom.

Evo dve stvari, koje sam postirao na napustenoj beogradskoj diskusiji

U Ameriku se zvanično može ući samo iz dva razloga - poslovno ili turistički.

Business or pleasure?
Zbog posla ili zadovoljstva?

To su dve svete reči na ulazu u najsrećniju zemlju na svetu!
...
Među uzbudjenim i srećnim putnicima posle dugog leta, poput jata vrana, pasoškoj kontroli prilazi grupa u crno zavijenih brdjana koja je preletela Okean da sahrani bliskog rodjaka u Nju Džersiju. Muškarci zarasli u brade zbog žalosti, žene u crnini, a među njima sestra umrlog, starica od osamdeset godina, čuvena narikača u svom kraju, počinje istog časa da žali brata lelečući:„Dje ostavi svoje kosti, oj Vukota, crni brate...”
Ostali je umiruju, ali ona ne prestaje, povijajući se neprestano u pasu:
„Kuku meni, sinjoj kukavici!”
Policajac u kabini, krupan, plavokos i rumen kao beba, gleda ih svojim hladnim modrim očima, držeći nove pasoše u kojim nema nijedne vize sem američke. čini mu se da su ispali iz nekog fantasticnog filma o drevnom i divljem narodu:
„Business or pleasure?” pita.
„Kome si nas ostavio, moj Vukota...” leleče starica. „Ukaza se zemlja ta, Amerika, prokleta...”
„For pleasure!” odgovara stegnutih zuba kroz suze mladji čovek u crnom, koji ih vodi.
O.K. Policajac udara pečate na pasoše

----------------------------------

-Vise nam nikada neće biti tako lepo kao veceras!- kaže Dzordz dok cekamo zoru u zatvorenom Rezidansu.

-Da donesem aparat is kola, da se slikamo?- pita Muriel.

-U tome je osnovna razlika između Amerikanaca i nas...

-U cemu?

-Vi slikate, mi pamtimo...

Kapor, Cudo u Rezidansu.
---------------------------------
Jedanput davno, bio sam još dečak, u tramvaju broj dva ustupio sam mesto jednoj „postarijoj” dami od tridesetak godina.
Jutros mi je u istom tramvaju ustupila sedište jedna ljupka devojčica od osamnaest! Između ta dva događaja protekao je moj život, vrteći se neprestano u krug, baš kao i tramvaj „dvojka”...
--------------------------------------------------------