Copy/paste

Babetina gozba --- (a tribute to ~C)

Odgledah gozbu moje imenjakinje.

Naizgled, to je mali film, pa ipak, odmah sam ga uvrstila u niz filmova koji mogu da se pogledaju beskonacno mnogo puta i da se iz njega uvek izvlace nova zadovoljstva. Ne samo zato što na prijatan, smiren i spokojan način (usput, to Severnjaci su izgleda zaista spokojni… takvi su im filmovi i knjige, i muzika…. ) tretira velike i duboke teme, ljubav prema bliznjem, prema Bogu, cistotu duse, toleranciju, humanost, predanost, sintonizam sa prirodom, postovanje, umetnost….. nego i zato što je film kao film vizuelno lep i vanvremenski. Malo je dijaloga, jer su to tihi ljudi, od malo reci… razgovor dve sestre, kad se prisecaju oficira koji im je bio gost, i u koga se jedna od njih nevino zagledala, koji bukvalno ide ovako:
F: Secas li se onog mladog oficira, necaka gospodje Lowenhielm, sto je bio ovde pre par meseci?
M: Da.
I onda razmena pogleda, recitija od Tolstojevog romana.
Ta scena me zaista ocarala :)

To je film prvenstveno o ljubavi, iako zaklonjen iza skromnih i asketskih prezbiterijanskih serviranja i raskalasne i luksuzne gozbe jedne Francuskinje... Zapravo, hrana je sve: kako jedemo i šta jedemo čini nas onakvima kakvi smo, i to što smo takvi kakvi smo određuje šta ćemo i kao ćemo jesti. Pristup hrani nije bez razloga jedna od glavnih odrednica svake religije. Šta i zašto jedemo, i ko nas hrani. Uloga hraniteljke, majke, sluskinje, i značaj svakog ponudjenog zalogaja. Transformacija Babettine gozbe iz onog sto su kruti mestani sputani hrišćanskim zakonima okarakterisali kao greh, pretvara se u slavu dobrote i ljudskosti.

------------------------------

La grande abbuffata (1973) – Marco Ferreri

M. Mastroianni (Marcello) • M. Piccoli (Michel) • U. Tognazzi (Ugo) • P. Noiret (Philippe)

Ugo je kuvar, Michel je televizijski producent, Marcello pilot, Philippe parlamentarac, dugogodisnji prijatelji i sladokusci.U Filipovoj vili organizuju jedan ogroman banket, koji traje ceo vikend, dan i noć.Pozivaju i devojke, prostitutke, da im se pridruže, ali one ubrzo napustaju scenu zgranute bizarnoscu i banalnoscu domaćina. Ostaje samo jedna, Andrea, uciteljica koja je dovodila djeka da se dive istorijskoj vili. Ona će ostati kao svedok i protagonista u ovoj apsurdnoj tragediji…jer zapravo, pod grotesknom i opscenom spoljasnjoscu, radi se zaista o ljudskoj tragediji, beznadju i samounistenju.
Stvarno volim ovog uvrnutog Ferrerija i moram da ga pomenem jednostavno zato da bih podsetila na ovaj klasik poznavaoce i sladokusce. Po meni ovaj film je depresivniji i crnji i od samog Andjela unistenja. Oni koji ga se SITI nagledaju, nikad se vise neće usuditi da kažu: „Ubili smo se od klope”!!

---------------------

Como agua para chocolate (1992) - Alfonso Arau
.

Iliti: gozba za sva čula

Zove se Tita, ona je najmladja od tri sestre, cudesnih sjajnih ociju i zenstvenog osmeha. Njena sudbina je zapecacena staromodnom meksikanskom tradicijom: buduci da je majka udovica i glava porodice, njena najmladja kci prinudjena je da ostane uz nju sve do njene smrti, bez mogućnosti da se uda i da ima decu.
Tita je spokojna i prihvata svoju ulogu, sve dok se ne zaljubi u Pedra….
Pocinje zaplet, pun strasti, pun neverovatne energije, mesavina fantazije, snova, magije, sa realnoscu koja je i sama već dovoljno magicna, uz povremena serviranja delicija koje priprema Tita i u cijim receptima postoji jedan sastojak do te mere banalan da niko nije u stanju da pojmi koliko istine ima u njenim rečima…… (dovoljna je samo mrvica ljubavi…)

Ovo je divan film, koji se lako gleda, u kome se uziva, puten je, nabijen erotikom i culnim uzivanjima, sve do kraja, koji, po meni, poprilično obara film na nivo jeftine melodrame, sto je steta, buduci da su prve četiri petine filma prava mala ekskurzija u more strasti…( ne samo erotske strasti, nego cistog obozavanja zivota), oslikana priguseno jarkim tonovima, o neprolaznoj magiji ljubavi.

Po romanu Laure Esquivel.

-----------------------------------

Eat, drink, man, woman – Ang Lee (1994)

Komedija sa primesom drame ili drama uz topli smesak? Svejedno. Ukus zivota i ljubav kao zacin, to je ono sto čini jedan obrok rafiniranim i jedno nepce osetljivim, a jedan film prijatnim i omiljenim. Ocinska ljubav prema trima kcerima izrazena u ritualnim nedeljnim ruckovima, za vreme kojih je skoro obavezan dogadjaj neka najava, neka novost, nešto sto će svima promeniti zivot. Možda najemotivnija i najprefinjenija od triju, srednja kcerka Jia-Chien, najbolje oseca tanane strune ocinske ljubavi, koja je vise prenesena nego recena, i vise negirana nego dokazana, ali uvek sveprisutna i snažna. Ang Lee je veliki majstor, covek maestralnog umeca da diskretno upre prstom u sustinu, ne nanoseci bol. Iz njegovih filmova se može puno nauciti, ko je spreman da se potpuno otvori i da hrabro prizna sopstvenu humanost.
Posebno je prijatno gledati europeizovane Azijate koji balansiraju među kulturama i koji su tako dirljivo jednaki nama u njihovim svakodnevnim i vecnim ljudskim potrebama: za ljubavlju i za srećom. U ovom filmu ima pomalo od svakog od nas…. A gozbe koje otac priredjuje kcerima (i malenoj prijateljici) su ipak nešto potpuno nesvakidasnje i skoro bozansko.