Sto, bre? Mislim, znam da nisu srpsko-hrvatski razlozi :) jer nema film tu dimenziju i to driblanje na liniji mi-vi. Pa da sad ne ucitavamo te fore, nego te ozbiljno pitam, motivisan sličnim reakcijama kojih je bilo i ovde u Srbiji (i to među fanovima).

Tojest, cenim da je u pitanju taj njegov ekscesivni pristup (recimo) „pjevanju i pucanju”, ono,kad raspali petnaestominutnu scenu opere na otvaranju stanice i slično. Ima on toga i voli to. I to mu je, cenim, licna karta, izvan ovih naših jezickih prostora. Razmišljam na sledeći način: lozana koju mi imamo na Tornatorea verovatno nije ista tamo među njegovima, koji znaju jezik, i znaju gde je sminkao za svet (loše ili dobro). Tako i sa Kustom.

Po meni je najozbiljniji minus filma sto je naturscicima u nekim rolama dao lines koje nije trebalo, nego bi bili antologijski da su ih izgovarali pravi glumci. Pošto sam imao prilike da čitam jednu verziju scenarija (i to skoro-pa-konacnu), upravo sam pikirao par scena koje su mogle da budu (i ocekivao ja) stub filma. I likovi. I ne ispadne tako.

A opet je bilo i jakih iznenadjenja. Recimo onaj Kustin sin (celavi veliki, igra pukovnika) je jedna od jačih epizoda. Lika se secam kad je svirao u Pusenju devedesetih kao klinac (ja sam im tada bio klinac-posetilac:)) i bas me iznenadio kao glumac,ozbiljan

I baš te 15- minutne scene čine mi se ko da ih je Kusta namjerno odužio samo da što prije skrpi cjelovečernji film.
Ne znam, Čudo mi ne liči čak ni na njegovu ekscentričnost, ko da je namjerno odrađivao posao što brže, bez volje. Kasnije on lako skrpi neku svoju dubokoumjetničku spiku da to sve skupa opravda.
To je ko ona vrećica iz American Beauty, i danas se o njoj raspredaju teorije, a u suštini ne znači ništa.
Zapravo, i u priče oko te vrećice više vjerujem nego u Kustine namjere oko Život je čudo. Siguran sam da se zahebavao s njegovim arty obožavateljima s tim filmom, išao je vidjeti hoće li i to popušiti

Ali se slazem da je moglo i dramaturski koherentnije. Ovako ispada da je pravio film samo za nas koji ćemo sve njegovo da gledamo. Taj film (i Kusta generalno) me podsecaju na Dilanove albume ponekad. Ne stilski nego metodologijom. Zimmy isto voli da pojedine bisere i skrivena blaga svog opusa razbaca po opskuritetima tipa Bootleg Series, za koje se ionako zna da ih slusamo samo mi Dylan-zaludjenici, dakle možda 20% njegove regularne mase pratilaca

Tako je i Kusturica ovde napravio film koji ti nije jasan dok ne pogledas SAV snimljen materijal dakle TV-seriju od pet nastavaka od po sat vremena a to će (kao Dilanove butlege) tek poneko pazjivije ispratiti. Ja, naprimer :0

Heh, šta su ti afiniteti. Meni je, recimo, Zavet ono sto je Babet Zivot Je Cudo.

I zanatski mi je bolje legao jer su naturscici iskorisceni artikulsanije. Ali ZJC je veca prica, to da. Mada ustvari i Zavet prica sličnu jer je isto u centru nukleus porodice

A Avdo Sidran se kao napisao vrijednih scenarija nakon Kusturice. Vidim, puni ga filmski festivali i otimaju se za njegove scenarije svjetski cuveni autori, sve pljusti od nagrada.

Kusturica o Sidranu i Dolly Bell;

Krajem sedamdesetih sreo sam Sidrana u bifeu Televizije Sarajevo. Prepoznao sam isti pogled. Rekao mi je: „ Ti nemoj da ides kod nekog drugog da ti piše scenarije. Ja sam u tom poslu najbolji. ” Imao je bradu kao jedan violinista na Gorici koga smo mi nazivali Gmaz... Iza te neprijatne maske, ipak, otkrio sam uzdrhtalog covjeka. Pricao je dogadjaje iz svog golubarnika na Vratniku. Jednog dana, neka seljancica je stigla u taj golubarnik. Kasnije su je silovali svi iz ulice. Tako je Sintor, razbojnik iz kraja, ovu nesrecnicu pripremio za italijansku strafu. Mladi Sidran se u tu zensku zaljubio i stvar se iskomplikovala. Rekao sam mu da je to jedna epizoda i da je film, kao kad se gradi kuca ili čitava zgrada, tu trebaju temelji, spratovi, hodnici, prozori, krovovi.

S mukom je ispisao prošireni sinopsis. Od te zanimljive price napisao sam tehnicki scenarij. Svaka riječ koju sam ja dodao na Sidranovih cetrdesetak stranica za njega je bila uvreda. Posebno mu je smetalo uplitanje lika Oca, iz price „ Otac je kuca koja se rusi ” . To ga je podsjecalo na neprijatnosti kroz koje je prolazio godinama. On je pravljenje filmova zamišljao kao olaksanje, a nikako kao produbljivanje problema. Kada je otkrio da sam u tekstu marksizmu suprotstavio hipnozu, bio je spreman da zaboravi filmsku karijeru. Pozvao me u svoj stan na prijateljsko ubjedjivanje. Tu su se zatekli pjesnici Marko Vesovic i Ivan Kordic. To su oni sarajevski umjetnici koji su bili poznatiji po tome sto mogu svako jutro osvanuti vezani za kravate, viseci na radijatorima u primacoj sobi, nego po umjetnickim rezultatima. Ne zbog nasljedne sklonosti ka samoubistvu nego zbog toga sto su i daktilografi po preduzecima pisali bolje od njih. Oni su mi nasiroko objašnjavali zašto je ovo, sto sam ja napisao, loše za film. Bili su toliko uvjerljivi da sam im skoro povjerovao. Jedino sto nisam znao, zašto nisu sebi pomogli i napisali nešto po cemu bi bili upamceni. Klimao sam glavom, odobravajuci primjedbe ovih tipova. Otisao sam i ništa ih nisam poslusao. Napravio sam „ Dolly Bell ” po vlastitoj mjeri.

Film „ Dolly Bell ” je sniman osamdesetih godina, poslije smrti Josipa Broza Tita. Rokeri su pjevali „ Djevojke u ljetnjim haljinama volim ” . Svuda se sirilo zarazno osjecanje slobode. Goran Bregovic je već imao iza sebe novotalasnu plocu. U zelji da živi sto godina, napravio je pjesmu u kojoj je izrazavao gadjenje prema stogodisnjacima. Pojava „ Zabranjenog pusenja ” i Elvisa Kurtovica bila je sasvim revolucionarna stvar. Ova popularna umjetnost je omogućila nasljednicima „ Travnicke hronike ” i „ Na Drini cuprije ” da se vide u njihovim djelima kao u ogledalu. Taksisti, mesari, cevabdzije uzivali su gledajuci „ Nadrealiste ” .

Sidran je sve cesce odlazio u kafanu „ Park ” . Prestao je da pije votku, bacio se na viski. U međuvremenu je postao filmski i televizijski pisac. Drama „ Jegulje putuju u Saragasko more ” emitovana je sa velikim neuspjehom. Mnogi tvrde da je njen reziser Slobodan Praljak, iz tih rediteljskih neuspjeha crpio svoje generalske ljutnje i, na kraju, u ratu, srusio stari most u Mostaru.

Za vrijeme snimanja „Dolly Bell ” , Sidran se nije pojavljivao. Uvrijedjen što se „ Dolly Bell ” snimala samo po njegovoj ideji, a ne i po njegovom scenariju, uzivio se u ulogu Betovena. Meni je u sarajevskom VEN-u porucio da sam samo Herbert fon Karajan. Nikako nije mogao da shvati razliku između pjesnicke impresije i scenarija. Negdje na sredini snimanja, nakon noćipropijene kod Sameka, bauljao je Sidran Bistrikom trazeci filmsku ekipu „ Dolldz Bell ” . Nabasao je na bistricki most i tamo ugledao filmsku kameru kako slika nekog covjeka koji visi na mostu i nešto nerazumljivo urla. Covjek je bio kostimiran u odjecu iz vremena Otomanske imperije, mlatarao rukama i galamio, a Sidran je pobjegao u kafanu „ Park ” ...

Prijateljima, zatecenim u kafani, već tada je pricao da sam ja u zlodjelima nadmasio Ajhmana... „ Upropastio mi je autobiografiju ” , tako je Sidran zvao „ Dolly Bell ” . Kada mu je neki televizijski rasvjetljivac, koji je u kafani „ Park ” razbijao mamurluk, rekao: „ Nije, bolan, Avdo, to si ti vidio snimanje TV drame 'Cilim', rezisera Ace Jevdjevica ” , on je samo odmahnuo glavom i dodao: „ Ništa mi ne govorite, znam ja dobro ko je on. ”

A ja sam „Zivot je Cudo” film gredao tri puta!
Zaredom!
Noc za noć!

A film traje 2 i po sata pa sad gledaj...

Toliko me je digao!

Znam ja gde je horacijusu problem...bio je i meni...

Pogotovo sto sam od Kusturice navikao da je on kao Hickok. ...da nema greške kad je u pitanju filmski jezik i tehnika...

Ofrljena gluma, nedoslednost u onim starim filmskim naklapanjima, kao likovi, kao zapleti, kao epizodisti, kao glumcii (2 klinca koji vrte cesmu , Onaj rikoset sa singerom i doorsima, Nikola Kojo kad ga !@#$ u tunelu, slab Vuk Kostic ko da mu je uloga u amaterskom pozoristu a ne na filmu <alergican sam kad glumac koji treba da igra karaktera Bosanca izgovara reci kao da je nešto između Vojvodjaninia i Banjalucanina>, potanak Davor Dujmovic sto je prosto ne poverovati za onakvog glumcinu i na posletku, Stimac kojeg treba da je sramota pojedinih replika...) koji glume tako da bi ih i na studentskom filmu vratili za još koji dubl...

A onda kadsam to preboleo, i kad me razocaranje malo prošlo,malo sam se opustio i poceo da gledam film!

I uhvatio se onih pravih stvari:

Bilo šta sto Bercek izgovori, oni sinematicni momenti kad Slavko juri loptu koja se kotrlja ili kad trci za sinom na autobus, Natasine sisice i lubenica pod vodopadom, magarica i matori, muzika, Stribor kapetan koji ga je ubio i svima postavio domaći, svi oni momenti iznad zivota tj .sve ono sto leti a što se po obicaju Srbima ne svidja (valjda vise vole ono sto gamize ko guster oli zmija)!

Tri puta!

Zaredom!

samo da promeni kurton.

Da moj je lapsus, u pitanju je Davor Janjic nije Dujmovic...

Elem sve ostalo stoji!

Sa vadjenjem ili bez!

Evo Kustin komentar o Sidranu u cjelosti.

http://www.poskok.info/index2.php?option=com_content&do_pdf=1&id=10359

Provincijski 'gigant' kakav je Sidran je imao veliku 'umjetnicku' sreću da je sreo Kusturicu jer da nije ostao bi marginalac čak i u svom uzem zavicaju.

Naravno da je pomirljiv, svjestan je i sam ko bi i šta bio bez Kusturice.

A Mileta Prodanvic, Vladimir Arsenijevic, etc. Za njih su sidran i nebojsa jevric akademici.

Da dodam i da su u toj NVO-generaciji Hrvati odneli snjur našim poluinteligentima. Ante Tomic je milijardu puta duhovitiji i pismeniji nego ove Lukoviceve budale na gomilu kad poslazes, a Dezulovic je puk;o tek kad je s njima poceo da piše kolumne koje lice na Perin jugend