Kad si necim nezadovoljan, ti to promeni, rekla bi jedna ziva i neobuzdana dusa, spremna da misli da će se svet povinovati njenoj volji samo ako je ona u stanju da to dovoljno jako pozeli.
Možda u tome ima sasvim dovoljno istine da bi jedan prosecan posmatrac sveta sacuvao svoj optimizam. Koliko su danas česti takvi optimisti puni ljubavi prema zivotu, a koliko ih je koji su zapravo, već odavno mrtvi i ono što se inače naziva zivotom, a za njih je zapravo samo biolosko bivštvovanje, jedva cekaju da zavrse? Koliko osecanju izolovanosti i usamljenosti, nedostatku komunikacije i nedostatku volje za istom, doprinosi organizacija savremenog drustva i u njemu porodice, a koliko je to zapravo indolentno u samom ljudskom biću i u modernom drustvu trazi prosto izgovor za pomanjkanje sopstvene slobode izbora...odnosno hrabrosti za nju?

Der Siebente Kontinent

http://www.imdb.com/title/tt0098327/
Prvenac Michaela Hanekea (The Piano teacher, Funny games)

pruza anemicnu i alijenisanu sliku jedne anemicne i otudjene porodice koja pluta po povrsini svakodnevice obavljajuci po navici i nuzdi, uobicajene mehanicke radnje, no, u svakom smislu, sa aspekta drustvenog sistema, jedne uspesne, dobrostojece i pozitivne drustvene jedinke: otac je uspesan inzenjer, majka je vlasnik opticke radnje, devojcica je povucena, ali dobra ucenica, vernici su, marljivi i uredni. Postepeno, tokom bukvalnog utapanja u film (u kome, ako slučajno ne pada kisa, onda se peru kola, film prepun vode), realizujemo koliko je zapravo njima sve besmisleno, beznacajno, pa čak i reč koju će dati sopstvenom detetu. Nikako nisam uspela da shvatim da li je krajnja odluka ove porodice rezultat očajanja ili potpune indiferencije prema zivotu, jer, čim na trenutak pomislim jedno, neka scena mi ukaze da to nije tako.

U filmu je reč o porodici koja je zaista odlucila da ode... na, recimo, Sedmi kontinent toplih medenih boja i vetrom milovanih talasa, uzvisenih i nestvarnih pejzaza, zašto da ne, nebitno je kako, duboko u nama, zovemo nistavilo. Porodica je odlucila, hladnokrvno i bezizrazajno, kao sto je do tog trenutka i živela. Kada se i zašto rodio taj poriv, zapravo, tacnije je reci, odluka, jer se ne radi o porivu, jer je ova porodica naoko potpuno lisena bilo kakve vrste osecaja, (sve sto ona ima je takt i osecaj besmislenosti svake pojedinacne radnje i dogadjaja u zivotu), kako i zbog čega je nastao nepremostivi jaz u komunikaciji između dvoje, zapravo, troje ljudi, koji se neprimetno, kroz ritmicko ponavljenje svakodnevnih navika, pretvorio u svoj kontrapunkt gde je jedino zajednicko svima troma ceznja za smrcu. Pa čak ni ona nije dovoljno strastvena da bi ih sasvim priblizila i vratila u njih iskrenost neophodnu za uspesnu komunikaciju. Čak i u svojevoljno organizovanoj smrti, ostali su ono sto su bili i kroz zivot. Tri nema stranca.

Mada na prvi pogled može zvucati opasno za potencijalno suicidalne duse, mislim da ovaj film zapravo ima suprotan efekat. Svako kome je zivot dodijao, treba da pogleda ovaj film i da se zapita: zašto nisu uspeli da potraže lepotu u svojim dusama? Zivot se ne prodaje na traci u supermarketu i po mom mišljenju, trebalo bi ga postovati malo vise od vlastitog televizora.