Lilya Forever govori o stvarima o kojima se zna, o kojima se cuti, o kojima se prica, koje su nekad vest, a nekad ravnodusno uzgredno pominjana, a koje su, u svojoj sustini, smrtonosni napad na sve što se u jednom kratkom i beznacajnom ljudskom zivotu smatra vrednim, sve sto jednom zivotu na ovom svetu zapravo daje vrednost. Ovde je sve to razbijeno u paramparcad, skrhano.

Lilya je devojcica od 16 godina, nevina u svom buntovnistvu, bistrih ociju punih nadanja. Jedna za drugom, vrednosti u njenom zivotu odlaze u propast; film je dramaticno nabijen nizom okolnosti za koje kažemo „Ne daj Boze nikom”, pa ipak, i tako nagomilane, prikazane su realisticno i verodostojno, a fotografisane ubedljivo, i snažno. Napustena od majke, maltretirana od tetke kojoj je „ostavljena na staranje”, siromasna i bedna, zapusta skolu i prepusta se ulicarenju i neizostavno zavrsava u jedinom noćnomlokalu svog odvratnog grada (Talinn), gde na bedan način gubi fizicku nevinost. Ona druga, moralna, mnogo je jača i dublja i cita joj se u ocima do samog kraja. U tom istom lokalu upoznace Andreja i naivno poverovati u lepsu buducnost i srećniji svet koji će joj on ubrzo obecati, pozivajuci je sa sobom u Svedsku, gde bi imala obezbedjen posao. Njen jedini prijatelj, mali andjeo cuvar, Volodja, upozorava je da mu ne veruje, ali onome kome se nada nasmesi nema vremena ni volje za brigu i pretpostavke. Leti, leti, kao misao o sreći, Lilya, leti u tvoje bolje sutra!

Međutim...Malme je jednako siv i turoban kao i njen grad, i to je tek diskretna naznaka da se ništa nije promenilo... naprotiv. Već je svima jasno šta će biti njen posao ovde, pa i njoj. Serija klaustrofobičnih scena uz freneticni muzicki ritam u gledaocu neprekidno pojacavaju osecaj agonije, sve do krajnjeg stepena očajanja...

Hrabro delo Lukasa Moodyssona, svedskog rezisera koji je svoju karijeru zapoceo kao pesnik... eto on se usudio da zemlji u kojoj se srećna porodica smesi sa svih uglova na IKEA plakatima pokloni jedan ovakav film upozorenja i optuzbe.