U Orwellovoj 1984. opisan je pasnjak koji junak romana Winston Smith zove Zlatnim krajem. Stari pasnjak obrstili su zecevi. NJime vijuga putanja, unaokolo se vide krticnjaci. U živici, nasuprot poljani, brestove se grane lagano povijaju na vetru, a lisce, gusto kao zenska kosa, jedva primetno treperi. U blizini tece potocic, u cijim se virovima, ispod vrba, igraju ribice.

U Bradfordovoj filmskoj verziji romana vidimo taj pasnjak. Nekoliko puta u Smithovom snu, jednom u stvarnosti ljubavnog susreta s devojkom Julijom. Predeo iz sna jednak je predelu na javi. I neuporedivo privlacniji nego u Orwellovom kratkom i suvom opisu. Sto je kod pisca tek lirski nagovestaj, kod reditelja je poetski simbol u svoj svojoj nostalgicnoj raskosi. Cednom lepotom, cistotom nedirnute prirode, on je Pasnjak Gospodnji, rajsko utociste u paklenoj stvarnosti godine 1984. Povrh Smithovih humanih sumnji, Julijine nevine plodnosti, njihove kratke ali uzvisene pobune protiv tiranije Velikog Brata i njegove totalitaristicke oligarhije, zeleni, bujni pasnjak jedina je nada u ovoj umetnosti hermetickog, sivog beznadja, koja nas ne plasi imaginarnim svetom buducnosti, već upoznaje sa svetom u kome odavno živimo. Svetom na glavu obrnutim, u kome se proslost menja a buducnost je neizmenljiva, gde jezik ne ozivljava misao nego je ubija, gde se mir obezbedjuje ratom, ropstvo proglasava slobodom, moc zasniva na strahu i neznanju, a granice između laži i istine zauvek su izbrisane. I gde san, pre nego sto i on bude programiran, ostaje jedini slobodan koridor kojim se iz mracnog sveta 1984, 1985, 1986 ili ko zna koje, može pobeci u neki bolji. San i, naravno, smrt. I kad Smithov mucitelj, prosveceni inzinjer ljudskih dusa, O'Brien, kaže da će se opet sresti, „tamo gde nema mraka”, ovaj vecni subjekt istorije i naivni predstavnik ljudske nade veruje da to može biti samo na pasnjaku, u Zlatnom kraju nad kojim uvek sija sunce. Oni se i sreću tamo gde mraka nema. Samo to nije Zlatni kraj, Pasnjak Gospodnji, poslednje utociste humaniteta. To je podzemna celija policije, u kojoj se sijalica, to jedino zatvorenicko sunce, nikad ne gasi. I ta razlika između bozanskog pasnjaka i ljudske pecine, vecna je razika između naših nada i istina, naših utopija i realnosti, naših istorijskih ciljeva i naše istorije, a možda i ljudske iluzije i ljudske sudbine.

Za ovu sumornu sliku Veka prosvecenosti i Dvomisli njegove materijalisticke civiizacije, Bradford dobija titulu reditelja godine, a John Hurt, pobunjenik s razlogom ali bez izgleda, prestiz najboljeg glumca. A šta smo mi gledaoci dobili? Nismo dobili ništa. Naprotiv, izgubili smo nešto. I bas se u tom gubitku sadrzi nas najveci dobitak. Izgubili smo, nadajmo se, nešto od sebičnjacke ravnodusnosti s kojom gledamo svet oko sebe. Jer, pred ovim beskompromisnim filmom nemamo utesan osecaj da vidimo buducnost, koja se, ako smo mudri, može izbeci; koja se može, ali ne mora, dogoditi. Vidimo nešto što se svuda oko nas VEC DOGADJA. Vidimo buducnost koja je već dosla, ali još nije prošla i nema izgleda da ikada prođe. Kada u filmu 1984. vidimo izlive programirane mrznje, vidimo i prinudnu, treniranu, programiranu mrznju sto potresa i nas svet. Besmisleni rat na ekranu tek preslikava besmislene ratove koje vodimo. Bomba sto razara London i za nas je već na nekoj lansirnoj rampi. Kad sa Smithom prolazimo sirotinjskim četvrtima, upoznajemo i bedu svojih geta, nepravde svojih socijalnih utopija. U tupoj ravnodusnosti gradjana na filmu, prepoznajemo, ako smo posteni, i vlastitu. Kad u zabranjenom azilu svemocne Partije sa Smithom posecujemo O'Briena, ne možemo se ne spomenuti i svojih partija, i svojih svemocnika. Umiranje od gladi Smithove majke i sestre, umiranje je ljudi i dece našeg sveta. Zatvaranje, mucenje i pogubljenje Winstona Smitha zatvaranje je, mucenje i pogubljenje vaseg sugradjanina, prijatelja, bliznjeg, ili će to uskoro biti, vase je zatvaranje, mucenje i pogubljenje. Ili će uskoro biti.

Ali, kad sa zebnjom pratimo tok Smithove pobune i svom joj dusom dobro želimo, i sami postajemo plen opste Dvomisli, jer mi znamo da će se ona rdjavo zavrsiti. Ne sto smo Orwella citali, već sto, ma cemu se nadali, duboko u srcu poznajemo svet u kome živimo.
Svet, u kome se, u pravoj, tek protekloj 1984. u 98 zemalja clanica Ujedinjenih nacija, ljudi, zasticeni njenom poveljom i svim mogućim humanisticki konvencijama, u svrhu prevaspitavanja, reformisanja i drustvenog prilagodjavanja, potapahu u izmet, przeni behu na elektricnim raznjevima, sahranjivahu po dusevnim bolnicama i umlacivahu cekicima.
Svet u kome se još uvek robuje za mišljenje, i robuje mišljenju, i upravo zato što se mišljenju robuje, na robiju se zbog mišljenja ide.
Svet u kome još uvek ima samo jedan pouzdan način da se covek rodi, a već bezbroj sigurnih nacina da se ubije, i opet, hiljadu nacina da se umre, a samo jedan da se prezivi.
Svet u kome je svaki Smith osuđen na smrt, samo je pitanje kada i kako će se presuda izvrsiti.
Engleski je pesnik John Donne pevao:
Nikad ne pitaj za kim zvono zvoni,
Jer ono zvoni i za tebe.

Tako i mi, gledaoci Bradfordovog filma,možemo reci: „Ne pitajmo za koga od bola i stida urla muceni Winston Smith. Urla za sve koje u ovom casu, bilo gde u svetu i bilo zbog čega, muce, progone, ponizavaju i ubijaju.”
Urla i za nas!!

Borislav Pekic, 1985.
Prekucala za vas: Babette.

P.S. Pisac je koristio ime Bradford, verovatno iz neobavestenosti, njegove ili njegovog lektora, a ja se nisam osecala kompetentnom da to izmenim u odnosu na originalni tekst.
..