Ništa lakse nego odbaciti film koji je ovako suv, dvodimenzionalan, tih, nasminkan, a okrutan. Politicki obojen, a opet, nedovoljno ekplicitan. Teško ga je prihvatiti i voleti, ali ne i nemoguće.

Potpuno odsustvo scenografije, čak i one najoskudnije, ne čini ovaj film čak ni uporedivim sa pozorisnom predstavom. Ovde su ljudi ogoljeni, nemaju cime da se zakriju, nemaju maske, nemaju zastitu. Covek, žena, drustvo, covecanstvo. Provincija, ona koja jede dusu, glavni je junak ove turobne drame, a ne Nikol Kidman andjeoskog lika i neobično tvrdog srca. No, kao i sam zivot u provinciji, ne zaustavlja se u njenim granicama, ide dalje, sire, zarazna je, opasna. Opasna je zato što u krajnjoj liniji svakom ko je otvoren prema sebi otkriva zapravo koliko smo beznadezno, u nasoj ljudskoj prirodi, slabi i loše skrojeni, koliko je zla akumulisano u zivotima baziranim na nezadovoljsvu, na odricanju, na normama.
Mnogi su napali Von Triera da je ovo film-kritika upucena americkoj provinciji, i to od jednog coveka koji tu istu Ameriku ne poznaje dovoljno da bi je na taj način „pljuvao”. Ja ipak mislim da je ovo jedna globalna kritika uskogrudosti i provincijalizma nevezano za teritoriju – na kraju krajeva, svi smo mi isti, svugde, u pitanju su samo nijanse.
Cinjenica je da je ovo vizuelno neobičan dozivljaj, međutim, jednom kad smo navikli nasu svest na dvodimenzionalnu scenografiju, pred nama se otvara beskrajno prostranstvo, unutrasnja slobodu da zamislimo okruzenje onako kako to nama odgovara, dok u isto vreme izrazajnost ljudskih lica dostize svoj maksimum.

O cemu se uopste radi u ovom filmu?

Grejs, nezni andjeo, uplasena i izgubljena, stize u Dogvil s pricom da je jure nepoznati gonioci. Mestani se sazaljevaju na bespomocnu i lepu devojku i vrlo su radi da joj pomognu. Dogvil joj se dopada, ona nalazi utehu u ljubaznosti domaćina, oseca se zasticenom, odlucuje da tu i ostane. Trazi posao, ali Dogvil je kompletan: svako ima svoj posao i nema potrebe za drugima. Ona se nenametljivo ipak nudi za malu pomoć ovome i onome u zamenu za kakvu nadoknadu, hranu, smestaj, malo novca. Mestani postepeno pocinju da se navikavaju na njen dobrocudni karakter i njenu volju da bude deo njih ….nakon što se uvere da je ona zapravo „negativac” i gonjena upravo zato je jer kriva, njihov odnos prema njoj se menja, polako pocinje da se promalja njihova prava priroda, zloba, zavist, zelja za dominacijom, zelja za unistenjem nečega sto je lepse i vrednije od njih samih. Kako tipicno! Koliko puta već vidjeno! Realisticno! Zalosno….

Von Trier kao da ima maniju da se igra Boga, u njegovim filmovima često može da se vidi ova tendencija, da je neki zivot, neki lik, neka stvarnost, vidjena sa bozje tacke gledista, da je sve što se desava nadzirano pazljivim okom i komentarisano teskim, snaznim i odlucnim glasom (John Hurt) ili pak vizuelno razgraniceno od ljudske stvarnosti (naslovi poglavlja u „Breaking the vawes”), nešto sto namece utisak fatalizma, neminovnosti (odbrojavanje u filmu „Europa”), uvek sa jednakom porukom: ljudi su slabi, jaka je samo vera. I osveta. I na kraju ipak samo ono gorko osecanje nemoci, jer istina nikad nema samo dva lica. O ovom filmu se diskutuje i diskutovace se, jer pruza gomilu materijala za analizu drustva, ljudskog karaktera, Boga, dobra i zla, pa i samog Larsa Von Triera koji, eto, eksperimentise sa jednom umetnoscu, oblikuje je, suzava, nadgradjuje, senci, secira, deformise, transformise, eto, može mu se.