Поводом 22. Априла
о граду над градовима и игри над играма

У ГРАДУ ДАМА

Без обзира што је, као што рече енглески филозоф Френсис Бекон, најљепши дио љепоте онај који слика не може да изрази, треба доћи у Бања Луку. Бар због те недовршене слике која ће у очима још дуго да сјенчи нешто што само имају они што најљепше разумију једину некварљиву љепоту звану и несавршеност. Јер само несавршеност има душу, има траг који је једнак и тамо горе, изнад чега нема ништа више, и тамо доље, испод чега такође неме ништа више. Или нам се чини да нема. Или нам се напросто чини да нам се чини.

Некоме се читав свијет простире на потезу између Студенца и Аде, а некоме на простору између поља а1 и х8. Тек, кад читав свијет успије да стане у тако огромно мален простор тек онда је одиста свијет који се разумије. Односно два свијета који се тако добро разумију. Два свијета између којих се са посебно ломним дриблингом тијела намијењеног кибицерима шетају даме, ишчекујући промоцију. Или ишчекујући мат. Даме изнад свих дама око којих су сви остали само фигуре.

Да, сада ми је потпуно јасно да је Господ када је дијелио љепоту прво набасао на Бања Луку. Свака друга прича је беспредметна. Даље му се, или није дало, или му је једноставно понестало боја. Најосновнијих боја које чине спектар који опет завршава у оном што се понајчешће зове дуга испод које ријетко ко успије проћи. Суграђани, односно заклети кибицери љепоте, који успут све више памте, а све мање разумију, кажу да је испод те чудне бањалучке дуге једино успјела да се до данас промине некаква Грузијка Маја.

Грузијка Маја која је сада већ давне 1985. године након тог подухвата у трену претворена у витеза игре прилично лако успјела да сачува сва своја копља. Тако смо упловили у вријеме чуда?

Вријеме чуда?

Дође ваљда такво вријеме у граду дама.

Баш тако дође такво вријеме, обично пред јесен кад се Бања Лука обоји у само двије боје. У бијелу - боју дана и у црну - боју ноћи које правоугаоно преплетене у поезији игре чине нешто што ће једни назвати умјетношћу, а други најљепшом забавом доконих.

Оних...

Оних који мисле да мисле...

Тек, једне такве јесени у одијелу који је више приличило прошлом него будућем у успавану крајишку љепотицу је бануо један од месија игре. Додуше и раније се у потрази за љепотом, а свака потрага за љепотом на крају прерасте у потрагу за самим собом, у Бања Луку стизале разноразне месије, и то не само игре, али су за разлику од овог већ тада имале онај одлутали поглед који их је једном, ко зна кад, учинио „месијом”.

Да, и „ко зна кад” ће ипак бити једном.

Тек, град дама је дочекао будућег краља онако како се краљеви дочекују, али овога је у граду љепоте занимала само игра. Залуд оне дугоноге које и патирају и матирају на потезу између Алеје уздисаја и Халиловца. Између А1 и Х8.

Чудан неки принц, рекла је посматрајући дијагонале живота дугонога Она...

Она чији је корак свако вече обарао фигуре између Босне и Паласа још је додала да бар што се тиче ње он може да буде и сам принц Боби, али није њен тип. А њено се тих црнобијелих година итекако слушало.

Тек, и то ће се показати, не само да он није био њен, односно наш тип, него нисмо ни ми били његов. Поготово нисмо били када је доживио промоцију и кад је заувијек раскрстио са љепотом.

Има свакаквих раскрштавања па зато можда... можда је тако и боље, јер љепота никад није потпуно успјела да стане само у слику која се формира у оку. Поготово у погрешном оку. Тако...

Тако смо се нашли да се не нађемо.

Рекох, буде таквих бањалучких јесени. Једне такве у наше снове је ушетао и сам Дон Кихот древне игре. Сам, без Санча Пансе и Росинанте дошао је и одважним и старачким кораком да нам говором потеза прича историју и то ону коју смо мислили да понајбоље знамо. Нисмо знали, ништа нисмо знали јер се овдје одавно ништа не зна.

Викторе, тамо су ветрењаче, шапнуо је Дон Кихоту из публике један од доајена уличног између-галеријско-општинског шаха који је на проматрање партије свог љубимца повео и свог најомиљенијег кибицера. Да му се нађе при руци док заједно кибицују дрвене даме пошто је прошло вријеме оних других, дугоногих, које и матирају и патирају између Босне и Паласа и због којих је свака партија унапријед изгубљена.

И док је велики маестро безуспјешно тражио то српско „тамо” једна велика суза се отиснула у давно прољеће да умије све досадашње бањалучке турнире па и овај што тек треба да се отпотези.
Јер...

Јер је најљепши дио љепоте онај који ријечи не могу да опишу, али можда могу сузе.

М: Б. Романов („Часовник који враћа вријеме”, Бања Лука, 2010).