Malo istorije za zaboravne ili prevrtljivce
vacuum
2014-09-25 01:34 AM
Uzeto sa politke, nadam se da autor ne zamjera.
БРИТАНСКИ ИНДЕПЕНДЕНТ: АУСТОУГАРСКА ВРШИЛА НЕВИЂЕНЕ ЗЛОЧИНЕ НАД СРБИМА ЈЕР ЈЕ НАИШЛА НА НЕОЧЕКИВАНИ ОТПОР
April 2014
Такве снимке, највероватније, направили су аустроугарски војници – закључује Патерсон. Оне нам дају само површни увид у ужас који су доживели цивили готово непосредно по нападу Аустроугарске на Србију 12. августа 1914.
Јучерашњи британски „Индипендент” објавио је чланак Тонија Петерсона, под насловом „Аустроугарска војска убија цивиле у Србији”, а све у оквиру једног сета од сто текстова на тему Првог светског рата – „Историја Првог светског рата у сто слика”. Чланак о Србији је пети у низу осврта на догађаје из Првог светског рата. Такав „пројекат”, везан за стогодишњицу Првог светског рата, „Индипендент” је започео 3. априла.
Свака илузија о „романтичном рату” – пише Патерсон – нагло је нестала када је Аустроугарска напала Србију. Огромна сила наишла је на неочекивано јак отпор, чиме је покренут један циклус невиђених злочина.
Патерсон каже да га је шокирала црно-бела фотографија, која је снимљена крајем лета 1914. године. На прилазима једном српском селу, само неколико дана по уласку огромне Аустроугарске силе у Србију, виде се Срби у цивилној одећи, привезани за стубове: били су највероватније већ мртви или су чекали егзекуцију.
Постоје и друге фотографије. На једној од њих виде се три жене у живописним сеоским костимима и четири човека у тамним оделима како беспомоћно висе на дрвеним стубовима направљеним у облику крста; лица су им прекривена белим повезима, док около стоје аустроугарски војници, са пушкама у рукама. На трећој фотографији, цивили, такође с повезима преко очију, клече у полукругу, сви везани за мале стубове, док их стрељачки строј узима на нишан.
Такве снимке, највероватније, направили су аустроугарски војници – закључује Патерсон. Оне нам дају само површни увид у ужас који су доживели цивили готово непосредно по нападу Аустроугарске на Србију 12. августа 1914.
Оправдање за овакав масакр цивила углавном се тражило у тврдњама да је ту реч о „одметницима” који су укључени у герилски рат против освајача. Негде око 17. августа, аустроугарски генерал Лотар фон Хортштајн се пожалио да је било немогуће да се пошаље извидничка патрола унутар територије коју су контролисали Срби, јер „сви би бивали убијени од стране српских сељака”.
Али – напомиње Патерсон – засигурно се зна да је [унутар Царевине] преовлађујући антисрпски сентимент давао аустроугарској војсци „бланко кредит” за вршење злочина над Србима. Те године у августу била је посебно популарна песма „Алле Сербен мüссен стербен” („Сви Срби морају да умру”).
Штампане су и продаване пропагандне „разгледнице” по Бечу где су Срби приказивани као заостали и ниже вредни људи (Унтерменшен) или „подљуди” – термин који ће Адолф Хитлер и нацисти касније да користе при описивању Јевреја и Срба. Неким од тих пропагандних разгледница поручивало се да Србе треба скувати у котловима, а потом их набити на виљушке и појести.
vacuum
2014-09-25 01:34 AM
Аустријска царевина је кренула да се свети за смрт надвојводе и престолонаследника Франца Фердинанда; и чинила је то са таквом свирепошћу каква се до тада није могла срести у модерним ратовима.
Било је много приче о масакру над цивилима у Белгији који су починили Немци на почетку Другог светског рата – подсећа нас Патерсон. Али веома се ретко причало о аустроугарским злочинима над цивилима у Србији.
Ратовање против цивила тада је описивано као почетак једне посебне врсте борбе, која је названа „рат до уништења” („Верницхтунгскриег”), а такав рат до уништења, само четврт века касније, безобзирно је спроводио Адолф Хитлер над цивилима широм Европе. Антон Холцер, аустријски историчар и експерт за аустроугарску инвазију на Србију 1914, године, написао је:
„Над српским становништвом вршени су безбројни системски масакри. Војска је нападала села, заробљавала ненаоружане људе, жене и децу. Потом су их убијали пушчаним мецима, бајонетима или су их вешали. Жртве су затваране у амбаре и живи спаљивани. Жене су одвођене на борбене линије и тамо пдвргаване масовним силовањима. Мештани читавих села узимани су као таоци, понижавани су и мучени. А све то су радили војници аустроугарске армије.”
Велики број доказа о аустроугарским злочинима над цивилима у Србији сакупио је швајцарски професор криминологије Родолфо Арчибалд Рајс, који је био позван од српске владе да као неутралан посматрач изврши истраживање. Рајс је сачинио извештај 1916. године у коме је потврдио да постоје небројени искази аустроугарских војника да су добијали наређења више команде да нападају и масакрирају српске цивиле, при чему им је „све било дозвољено”.
Српско цивилно становништво – завршава свој чланак Патерсон – није морало дуго да чека да би им се иста ствар поновила. Хитлер је окупирао Србију 1941. године и наставио да масакрира српске цивиле. Као и 1914, неки су називани „одметницима”. Други у били убијани у репресалијама, да би се осветила смрт немачког војника. Овог пута неки немачки војници су били опремљени филмским камерама. Њима су снимали беспомоћне српске цивиле у часовима када су они били убијани или су били масовно вешани на импровизованим вешалима. Фотографија је напредовала од 1914 – овог пута слике су биле у покрету, па и у боји.
Извор – (Корени.рс, Д. Гостељски)
RadojicaB
(Bosanac)
2014-09-25 05:46 PM
Још пре него је предан ултиматум Аустро-Угарске Србиjи почело се затварањем соколских функционера у Бањој Луци и Спљету и кућним преметачинама по свој Далмацији, Срему, Босни и Херцеговини. А после предаје ултиматума и његова одбијања у Србији зарезало је још исте ноћи, 25. јула, затварање свих угледнијих народних људи у свима нашим местима, и то без разлике свих оних, који су били изразите националисте и отворени поборници идеје народног јединства. Као такви страдали су Срби понајвише, па напредни Хрвати, нарочито по Далмацији, и Муслимани, који су се осећали као Срби...
У исто време организована је и посебна војска за потпуни грађански рат у земљи. То су били такозвани „шуцкори”, (Schutzkorps), „заштитне чете”, регрутоване обично из најгорег олоша муслиманског и католичког пролетаријата, створене да тобоже држе ред у залећу војске и да паралишу евентуално деловање српских комитаџијских чета, а спремане у ствари тако, да служе као оруђе једне потпуне страховладе према Србима и да постану најстраховитији насилници у обезглављеним и њима на чување преданим местима дуж читаве Босне и Херцеговине.
На уста свог полузваничног органа, Bosnische Post, поручивала је босанска влада овако својим поданицима: „Међу нашим Србима има људи, који од толико година воде политику и развијају делатност, која је морала уродити онаквим плодовима, као што је атентат од недеље. Штитити државу од таквих елемената то мора сада бити једна од првих и најважнијих задаћа за то позваних фактора; а дужност ће бити лојалног и пристојног дела Срба у овим земљама да допринесе свима силама, да се друштво очисти од таквих штеточиња. Само ће тако бити могуће, да се опрости земља, а нарочито српско становништво од срамоте, која је на њему”...
Од оних, који су били затворени првих дана после ултиматума, највећи је део био оглашен за таоце. По напред спремљеним листама најистакнутији су људи били похватани по читавој земљи, одведени у затворе као најобичнији зликовци и тамо добили обавест, да они својим животима јамче за сваку штету, која би се у земљи могла догодити војсци, војним објектима, транспортима, јавним прометним средствима и свему, што је у то време за војску од вредности. Људи су, кад се што догоди, имали на месту бити екземпларно стрељани без претходних испитивања ко је кривац и из каквих мотива је злочин учињен. А ником није било слободно, да о том поближе упути свет и да делује на њ, да не доводи без потребе у опасност ни свој, ни туђ живот.
То су, рецимо, биле мере сигурности; оштре, безобзирне, неправедне и једностране, али можда донекле са војничког гледишта схватљиве, и ако је тужно за једну државу, да се у доброј трећини својих земаља морала служити тим средствима. Али оно, што никад не може бити схватљиво и што читавој тој акцији даје праву боју и најкарактеристичније обележје сурове тежње за упропашћивањем, то је поступак с тим људима, бестидни начин, на који се кушало, да се ослободе од њих. Ми ћемо о том раду дати овде неколико живих илустрација.
„Кад су нас на стотине укрцали у Сплиту са најпростијим зликовцима”, прича др. А. Тресић-Павичић у свом говору на 32. седници XXII . сесије Царевинског Већа у Бечу, „кад смо на ријеци превожени на станицу по такој киши, да ни једна крпица на нама није остала сува, кад смо три дана и четири ноћи преко Загреба и Будим-Пеште требали до Марибора, и ту неиспавани без хлеба и воде били као српски заробљеници извргнути погрдама мађарске светине, ударцима кундака и псовкама мађарске солдатеске, тад су многи полудили и ја сам видео једног несрећника како кроз прозор воза, који је јурио пуном снагом, скаче у тамнину ноћи и смрти. После те четири непроспаване ноћи затворили су нас у једну школу за јахање, одакле је после било извежено преко 100 кола коњског ђубрета. Ми смо морали спавати на том ђубрету готово загушени од смрада коњске мокраће. Гледали смо, како нам солдати, кад нам носе чорбу, пљују у котао”... Кад га је после три месеца затвора преслушавао један аудитор, рекао му је: „Ја не знам ради чега Вас окривљују, што ћете лако појмити, кад помислите, да смо у самој Далмацији, Истри и Крањској затворили преко 5000 особа”. Казнионички лекар у Грацу, царски саветник др. Хофман, грдио је болеснике и говорио им, „да би најбоље било дати отрова велеиздајницима, кад се устручавају да умру природном смрћу ”. Неки су, наравно, и подлегли мукама у Марибору и Грацу, као Денић, Пушкаревић и Вушић, који је на дан спровода добио декрет, да се ослобађа конфинирања...
---------------------------------------------
А у Сарајеву желе окупатору Фердинанду да дигну споменик. Додуше то је само наставак традиције јер су споменици отоманских окупатора на сваком кораку.
Радојица ;-)
