Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Распакивање вашингтонског пакета


Ненад Кецмановић
14. децембар 2010.

Иако се приближава почетак 2011, за коју су нам странци одавно заказали нову туру неугодних разговора о „уставним промјенама”, у народу се не може примјетити већ хронична забринутост за опстанак РС. Зашто? Умјесто одиозног дискурса о „функционалнијој држави” и „европском наступу БиХ у један глас”, који нам воња на централизацију и унитаризацију, на дневни ред уставних промјена наметнуло се питање „трећег ентитета” који нам мирише на равноправност и децентрализацију. Хрватски захтјев за ¨аутономном територијалном јединицом са хрватском већином¨ одговара РС из више разлога.

Kључни политички антагонизам у БиХ, који се већ безмало двије деценије протеже линијом разграничења између два ентитета, сада се преноси на линију разграничења унутар већег ентитета.

Прво, кључни политички антагонизам у БиХ, који се већ безмало двије деценије протеже линијом разграничења између два ентитета, сада се преноси на линију разграничења унутар већег ентитета.

Друго, формулисана у националном кључу, ова промјена значи да је већ хронична конфронтација између Бошњака и Хрвата, на једној страни, и Срба, на другој, која је омогућила мајоризацију у Скупштини БиХ из 91., замјењена конфронтацијом између Бошњака и Хрвата.

Треће, преведен на језик религије, овај политички сукоб значи развезивање барјака крижа и полумјесеца који су у чвор свезани против крста још почетком 90-их и одредили су резултат референдума о сецесији БиХ из 92.

Пето, отпором бошњачкој хегемонији унутар заједничког ентитета, Хрвати индиректно упозоравају да се Бошњаци на исти начин понашају и на нивоу цијеле БиХ.

Шесто, залажући за „аутономну мултиетничку територијалну јединицу са хрватскм већином”, Хрвати директно афирмишу, од Бошњака систематски оспоравану, Републику Српску која је такође мултиетничка и такође са једном већинском нацијом.

Седмо, залажући се за „трећи ентитет” управо по моделу РС, Хрвати се, уз подршку католичког свијета и своје матице на прагу ЕУ, истовремено залажу за рјешење које је донедавно на Западу било стигматизовано као анахрони и ретроградни српски специјалитет.

Осмо, хрватска реактуелизација Херцег-Босне благотворно отрежњава Бошњаке да не само један него два народа, па, самим тим, и већина грађана у БиХ не прихвата унитарноцентралистичку формулу уређења заједничке државе.

Девето, извана најављеним постизборним разговорима о уставним промјенама, функционални јој држави, европском наступању БиХ једним гласом, хрватска иницијатива даје нови смјер децетрализације и равноправности умјесто централизације и унитарности.

Ново разграничење унутар већег ентитета потенцјално пријети да се прелије на другу страну међуентитетске границе. На недавним разговорима у Бањалуци, Човић је, истина, у замјену за подршку потписао саопштење у коме је експлицитно наведено да хрватски захтјеви ни на који начин неће задирати у терторијални интегритет РС.

Све наведено упућује на то да би Република Српска имала вишеструке разлоге да подржи хрватске захтјеве за успостављањем „трећег ентитета”, али постоје и супротни аргументи. Прије свега проблем би могле да представљају границе хрватске територијалне јединице, које би, истовремено, требало да буду и границе оне бошњачке. Ново разграничење унутар већег ентитета потенцјално пријети да се прелије на другу страну међуентитетске границе. На недавним разговорима у Бањалуци, Човић је, истина, у замјену за подршку потписао саопштење у коме је експлицитно наведено да хрватски захтјеви ни на који начин неће задирати у терторијални интегритет РС. Али, убрзо потом, стигла је знаковита изјава бившег предсједника Хрватсаке Стипе Месића да би „трећи ентитет морао да обухвати и хрватске крајеве у Посавини”.

Наравно, хрватска Посавина данас постоји више као историјски феномен баш као и, рецимо, српски Мостар или бошњачки Столац. Иако пензионера Месића, баш као и Жељка Комшића, Херцег-босанци више третирају као бошњачког него као хрватског гласноговорника, након поменуте изјаве није услиједила нека енергичнија ограда ни из западног Мостара као ни из Загреба. Напокон, треба водити рачуна о честим промјенама у хрватско-муслиманским/бошњачким односима у протеклим деценијама, који су варирали од присног савезништва до оружаних сукоба, и обратно. Било је то истина често детерминисано интересима матице или интересима западне подршке, али и страначким подјелама које су рефлектовале различите регионалне интересе Хрвата у БиХ.