„Nekada smo spavali sa medom, a mrzeli da idemo u vrtić i budimo se rano. Jeli smo slatkiše dok nas ne zaboli stomak. I niko nije znao za dijete. Sakrivali se ispod stola, jorgana, u ormaru od mame i tate. Istrčavali napolje i po ceo dan bili sa klincima iz ulice. Igrali smo žmurke, jurke. Padali, grebali kolena. Plakali. Smejalii se. Bili smo srećni i imali to sa kim da delimo. Još uvek nismo znali šta je ljubomora, mržnja. Zao si bio jedino ako se smeješ kada neko padne. A uveče smo gledali crtane filmove. Poslje odemo u sobu, pa mama dodje da nam ugasi svetlo i ušuška nas. Zagrli. Onako kako samo ona zna, jako. A kada nas poljubi za laku noć i izadje iz sobe, mi počnemo da maštamo. Želimo samo da odrastemo. I mislimo da će tada biti drugačije. Zanimljivije. Bolje. I eto sad. Ovo je to? Ovo sam jedva čekala čitavo dijtinjstvo? Ako jeste, ja samo želim da opet imam one smesne kikice, slinave rukave, one drugare, ‘dečka’ sa kojim se samo držim za ruku i pocrvenim kada je tu. Želim da mamu grlim na isti onaj način i da joj pružim svu ljubav ovog svijeta. I tati isto. Želim da on bude moj heroj. A najviše od svega želim da se bar još jednom vrati onaj iskreni dečiji osmijeh koji je nekada stalno bio tu!”

Pristajem bez razmišljanja :)
Jel da da je lepo kada si mlad?