Nisi smanjila link a steta da ne može da se otvori.

http://tinyurl.com/9t6tob9

Evo još nešto o ljubavi. Ovo je pismo koje je Branko Miljkovic poslao Petru Dzadzicu.
Branko je imao samo 27 godina kada se ubio, a ovo pismo nosi neku tugu mnogo starijeg coveka.


Dragi prijatelju,

Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada vise neću oporaviti. Pre svega moraš da znaš da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu.

Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja je usamljenost sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onog šta sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da dišem. Svaka me reč može ubiti.

Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego što sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj koji se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik. Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim dalje mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

P.S. Ako želis da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj, počeću da mislim o smrti.

Ponoć je. Doviđenja.

Branko.

Hvala i od mene:) prelepo je.

http://www.story.rs/vesti/u-fokusu/16170-zivotna-prica-ivo-andric-od-prave-ljubavi-ne-može-se-pobeci.html

da probam ja da umanjim link jer je zaista lepa prica

Ima, kako da ne...
Još lepse od lepseg je još,jos, lepse.

Kako gde?
Pa tamo gde je najlepse.

... i povedi nas sa sobom:)

„Budim se u svetu svoga sadašnjeg života, znači: u svetu bez Jelene. Živim sa ljudima, krećem se među predmetima, ali nju ne može ništa više da dozove… Moglo bi se reći da sam uvek živeo od sećanja na jedno priviđenje, a sada živim od uspomena na ta svoja sećanja.”-andric

najlepsi stihovi ikada napisani o jednoj jeleni :)

a koliko li je casa popijenih uz pesmu: http://www.youtube.com/watch?v=YxHFtY1omhM

i nezaobilazna u takvim situacijama; godine prolaze:) http://www.youtube.com/watch?v=gQMcroH26yo

Srećom ne zovem se jelena :)))

da znaš i mene zbunilo, kakve sad veze ima neka jelena sa krizom na bliskom istoku?

kažu da kad je najljepse onda treba prekinuti...zato ja ne zurim : ))))

(ovaj decko pojma nema šta je zivot!)

sinko, šta je tebi? kakvo sada mazenje? ko o tome prica?

Nisi dobro shvatila, nije mazenje nego mazanje...
vise kao ono: bog te mazo...i šta ti ja znam.

Djavole,

U mom imenu nema slova J.

Sado-mazo...a ne znam nije nešto. Hladis se pa se palis. Ima lepsih sitnica.

ne nisam Helena...pogadjaj dalje?