celog zivota jurimo da zaradimo pare da bi na kraju troslili na izgubljeno zdravlje.

nikad takav tip nisam bio, ništa mi materijalno nije bitno.

Trazi red oko sebe da bi lakse podnio haos u sebi? A možda je samo peksin cojek ?

-Cuj,u takvom jadu i bolu,njemu pusenje i dim padaju na um ????
-Baxuz covek,pa to ti je :)

Ma... Može se na celu priču gledati i iz ugla - dosadno mi, pa aj da postavim temu. Ali, i u tom slučaju, ovakve teme pa još na RK... sa pričom o nikotinu a ne o osećanjima čoveka koji više nema životnog saputnika... Aj, i to, ali bar kroz njegovo sećanje ili reminescenciju na neke njihove zajedničke trenutke...

Možda, strah da se to ne doživi dovodi do ovakvih tema? Sonata, help. Odakle ideja?

Ko razume decu razume i odrasle. Prvo je preduslov za drugo.

Najbolje je da udovac zapali kuću da bi dokazao svetu koliko pati zbog smrti supruge.

Eto, ne bi bar visio na RK.

Do čega je njemu stalo.
Nadasve.

Jer.
Meni ništa nije važno.
Gnušam se samo na lažno.
A najviše na falš bol.
Žali ženu kao fol.
Al mi ni to nije važno.
Bitno je da obrazloži.
Gde nikotin ne taloži.
Drvo nije lakirano.
Na dim će da smrdi samo.
Al mi ni to nije važno.
Na terasi sedela sam.
Cigaretu pušila sam.
Zatrovala svet do nogu.
A mogla sam samo sobu.
Al mi ni to nije važno.
Čovek plače, slini, bali.
Supruga mu kanda fali.
Na terasi da ga tešim.
Strogo pazim da ne grešim.
Meni ništa nije važno.
Svratila sam tek onako.
Ionako on mi svako.
Nek sam živa sebi ja.
Na njemu je šteta sva.
Meni ništa nije važno.
Sam s' ubio sam je pao.
Što je vrata otvarao.
Prijateljstvo ne zna šta je.
Za daske ga on prodaje.
Eto.
Ni meni više nije važno.
Kada sve je tako prazno.
Kad se duša steriliše.
Drvo mesto ljudi diše...
Preživesmo eto svašta.
Svaki više neg ostali.
Takmičenje ajmo, jašta.
Kom najteže nek se javi.
Jao što je romantično.
Mesečasto poprilično.
Naherio se plavi svod.
Kao da je pjani brod.
Žmirkalice posvuda su.
Eno vetar oblak rasu.
Razvio ga na čuperke.
Pobaco na granje smreke.
Ispod tepih od iglica.
Pozdravlja vas devojčica.
Od hiljadu trista leta.
Kojoj ništa baš ne smeta.
Nema pojma šta je bol.
Svuda isto svud je fol.
Svako vidi nekog drugog.
Da prepozna sebe ludog.
Onda da mu lupi čvrgu.
Na svom srcu smanji kvrgu.
I ispunjem svetom šeta.
Nek je samo u tom šteta.
Ali noć zabaci plašt.
Oseti ga svaki tašt.
Sam se u dnu sebe zgrči.
A napolju cvrčak cvrči.
Zora sviće rudi dan.
Kad ustanu tad je san.
Ko je srećan taj je sam.

Eto. Glede i teme i diskusije.
Jer nema digniteta.

Eto.
Zabranili mi lukusz.
Da patim javno.
Naterali me da patim tajno.
U sebi.
Da nikome ne priznam ništa.
Jer čovek je opasna mašina.
Mnogo boli kad povredi.
Pa povređen da javno patiš.
Pa te savataju.
I ispovređuju.
Jer svi samo na to čekaju.
Na mene čekaju.
Ne postoji svet zbog drugih.
Jok.
Samo ja.
I svi na mene jednu.
Lepo su me naučili.
Zato ja ništa nisam kriva.
Majke mi.
Mnogo sam poslušna.
Kako su naopako rekli.
Ja tako naopako radim.
I ide mi dobro naopakost.
Jer mi je luksuzan luksuz.
Da javno patim.
Šta je javnost pomisliti.
Kako ću se među ljudima pojaviti.
Ima da mi se smeju.
I nigde nikog da uteši.
Neće biti takvih.
Jok.
Jer samo ja tešim.
Svakog ko javno pati.
Jer znam kako mu je.
Ali neću da priznam.
Osim kad moram.
Ali i to jedva.
Pa me grize savest.
Au, posle mi neprijatno.
Kao neprijatno.
Mnogo bre neprijatna ta neprijatnost.
Krivi su drugi.
Nisam ja.
Nisu bili empatični.
Kad je meni trebalo.
Nisu me naučili.
Empatisala bih tako rado.
Ali nemam s kim.
Deca i životinje.
Pih kakav izbor.
Hoću odrasle ljude.
Da im pokažem.
Da ne znaju.
Ne znaju patnja šta je.
Jok.
Ja sam sabirni centar.
Svetske patnje.
Komičkog bola.
Ljubavnih brodoloma.
Praiskonske nepravde.
Bem ti sunce.
Svih zala ovog sveta.
I sad će neko tu meni.
Da mu ja empatišem.
Što mu crkla žena.
Nek crkne i on.
Kad javno pati.
U svojoj kući a nije.
Visi na netu a ne zna.
Kad je glup.
Svašta pušta u kuću.
A ne mene.
Bila bih pravi gost.
Ne bi imo kad plakati.
Ni sliniti ni baliti.
Kad ja krenem.
S mojom patnjom.
I ostalim nesrećama.
Na vrata će da zaboravi.
I da je ikad imo ženu.
A kamol da je više nema.
Ma na sebe će da zaboravi.
Pa će zato da zaboravi još.
Da se empatiše.
Sa mnom.
Nego sa kim.

Jah, vala.

Zato.
Evo ti dozvola.
Da javno patiš.
Slobodno.
Nećeš biti prva.
Neće ti biti prvi put.
A ja ću ti patnju.
Tvoju.
Da opevam.
Stručno.
Po praviniku opevavanja.
Deseterac, može.
Ustrofljeno, može.
Rasuta rima, može.
Bez rime, može.
Proza, može.
A i humor,može.
Satira, može.
Samo više počni.
Javno da patiš.
Možda još neko dođe na red.
Recimo on.
Yeble ga daske.
Eto.
Kad ima daske a plače.
Što nema ženu.
Nikakvo muško.
Muku ne može da izdrži.
A šta bi da je prošo.
Da su mu zabranili.
Da javno pati.
Usred svoje kuće.
Bi video šta je bol.
Aj, kreni.
S javnim paćenjem.
Ću održim.
Kako dozvolu.
Tako i reč.
Samo ne mlati više.
Leba ti.

vidim da nemamo o cemu vise eglenisati.
Ja ne tražim ali nemoj da trazis i kritikujes jer nije po tvome. ja prihvatam, ti se izrugujes. ja iskreno o deficitu, ti „pametujes”.
Nije sramota biti nestrucan, sramota je ocekivati da svi isto misle.

„Ljudi vas neće pamtiti po onome sto ste rekli ili učinili već po onome sto ste u njima pobudili.”

Hvala na redovnosti čitanja. Energiju koristim veoma korisno. Pišem van foruma, a ovde odmaram mozak od tog pisanja „sa strane”. Ipak, hvala što brineš o onome što je korisno za mene. Mada, volela bih da znam čime sam zaslužila tvoju brigu? Bilo bi lepo sa tvoje strane da me obavestiš, vidiš da sam i ja tebi ljudski pojasnila ono što ne bi mogao znati da sam te izignorisala.

Ja napisah memoare a dobih da sam sarkasticna i peksin I to od osobe sto mase svojim navodno talentom za empatiju dok sebi opravdava pravo na cinizam kao plemenitu stvar!
More...Odyebaus sita sam ja velikogovornika sto mlate praznu slamu I dozivljavaju orgazam u „noćivjestica” dok se žene spaljuju na lomaci a djeca im se tresu od straha i dusevnog bola!

Orgazam? Nemaš ti pojma šta je to. Da imaš, ne bi ga vezivala za dve žene već za muškarca i ženu..
>>>

smatram da ovo ima pravo da kometarise samo onaj ko je doziveo takav jedan orgazam ;)))