Znamo li koliko smo dobrote primali i primamo stalno od drugih ljudi? Da li nam je to uopšte bitno ili je važnije gledati ko nas je hteo gađati kamenom, ko ga je bacio u našem pravcu, ko nas je ipak pogodio, a tek o noževima u leđa da se ne govori?

Obuzetost lošim je neka vrsta opsednutosti. Nečistote duha, balast za dušu, okov za osećanja, produkt razuma protiv kog moć ima jedino razboritost.

Primljena dobrota udružuje se sa našom, uvećava kapacitet davanja i primanja i ima silu privlačenja ništa manje moćnu od one koju poseduje obuzetost lošim.

U primljenu dobrotu, na nesreću ljuske rase, računa se samo ono što smo stekli u odnosima sa suprotinim polom. Te dobrote, jednako dominantno, kratkog su daha. To, u svetu odraslih.

Kod dece nema takve distinkcije. Dobrota od ma koga iz okruženja je ista, prima se i uzvraća, zatvaraju se krugovi. Zato im razboritost i nije potrebna. Zato umeju onako divno da budu srećna, da nas ponesu, oplemene, osnaže, obogate.

Zato mogu da padnu u ushićenje pred običnom mačkom lutalicom u parkiću. Ili da do besvesti sede na panjiću, čupkaju travku po travku i bacaju je iza leđa, što dalje, a onda proučavaju zeleni svet ispred sebe i biraju onu pravu, koju će čupnuti i ponosno zabaciti celu ruku do iza glave e da bi bacili travku. Ili da dozivaju mesec da im dođe.

Eto, jedne vrste romantike. Pred kojom je svet odraslih potpuno defektan. Dobiće nervni napad ako mora pola sata da stoji kao blesav da bi mu dete čupkalo travke, a tako je lepo sesti u kafić na pićence. Šteta što je zakonom zabranjeno vodati decu na povocu. Da, sarkazam. Tu mu i jeste mesto.

Kad nam je njihova dobrota i lepota teret, kad u njoj ne vidimo lepotu, to je najmanje što smo zaslužili. Za ono više, nadležna su nebesa.

Sticajem okolnosti ovih dana sećam se još jedne dobrote otisnute ni sama ne znam gde sve, ali kao da je, pa, unutrašnji raspored bitan baš uvek i svuda...

Imala je tople, tamne, blage oči. Crnu kosu, uvek kratku, tako se to u njenom svetu radi kad se uđe u neke godine. Porcelanski ten samo je naglašavao unutrašnji svet koji se rasipao iz nje uvek i svuda. Čak i kad su joj se na licu videli umor, briga i sve ono što život nanosi na nas dok trajemo.

Imala je nežnost u glasu kakva se retko da čuti. Blagost i toplinu, takođe. A dlanove što je imala tople i meke, baršunaste i nimalo lažne... Umela je da pomiluje. Da zagrli, da kaže neke reči koje se ne prepričavaju, tako, da ne znaš kako toliku sreću u sebe jednog da smestiš.

Takva je bila prema svima. Pa i onima koji su bili drugačiji. Kao da videti nije umela tu drugačijost. Ne znam da li ju je doticala, nisam je pitala. Ne znam ni šta je imala od škole. Ne znam mnogo toga o njoj, neću ni saznati iako imam od koga, jer mi to ne treba. Besmislena saznanja samo nas troše.

Toliko sam dobrote primila od nje da i sad, kad je se setim, rađa se smešak jer ono što smo razmenile ni njeno večno preselenje nije poremetilo ni u čemu.

Moja strina. Po kojoj se, u mojoj kući, zove recept za lisnatu pogaču. Možda i boljih ima. Ali, romantičnija pogača od te ne postoji. U njoj ima i sastojaka kojih u golom receptu nema.

To je onaj kvalitet više koji udruženo daju dobrota i razboritost.

Nemam pojma od koliko sam ljudi primila dobrotu. Mnogo ih je, razni su. Šta se sa svima njima dogodilo nemam pojma takođe. Dobrota ima mnoga lica, samim tim i ono što sužavamo na ovo čime se ovde bavimo.

Promiče nam kontekst. Naš, unutrašnji. A van njega smo van nas. Onda nam izmiče i ona romantika o kojoj se samo budan sanja.

Kakva je tu uloga razboritosti? Nije li ključ upravo u njoj? I vodi li ona možda do stvarne suštine naših bića a ne onoga što mi mislimo da jesmo?

Naravno da mi fali i romatnika koja se podrazumeva i na ovom kutku. Kako ono beše? Pamtim romantiku i rado je se sećam!

:D

Kako gluv čovek može ovo da iskomponuje?
http://youtu.be/c1iZXyWLnXg

Eto, skica o romantici kojoj je u poslednje vreme posvećeno više tema. Pa, tradicionalna odjava, naravno:)

http://youtu.be/G5B9ldubsWs

Pa, ti men onomad izvini, ja eto tebi sad:

praštaj.

Te smo na nulu.
Da si damo priliku.
Da nula i bidnemo.
Što jes mojo zalaganje.
Najpoubav broj u sav numerički sistem.
Mnogo razlozi.
Aman neću pišem.
Idem da se izvrnem.
Još jedared.
Na ti, of kors.
U nadu da će pelcer das primi.
Da krene čoporativna.
Izvinjotka.
Međ nas.
Žene.
Muški su svoj svet.
Nek si radu šta oću.
Eto.
Jes pametno zborim?
Divni se još malko.
I nemo na blog.
Da dopaneš.
Ni u koj slučaj.
Tamo.
Živi ljudi.
Jedem.
Strašno.
Krv do dokolenica.
Aj.

Sa tobom, dvopolno biće, svakako ne. Jer, sa sobom se družim od kako znam za sebe. A ti se na to što sam sad napisala - čudi sam sa sobom.
Ja, gle čuda, odoh sa detetom da - landram!

A, ostala moja druženja su moja intima, kao i kod svakog normalnog stvora.