Nikada te neću zaboraviti, Aleksa, ti mene hoćeš i to je prirodno. Ponekad, setiću se tvojih tamnih očiju koje gledaju direktno u zenice, jasnog govora, ozbiljnosti u svemu tome, i divnog osmeha.

A šta smo proveli skupa, tri tramvajske stanice.

Nisi hteo da sedneš, veliki si. Mama je morala, pa, tvoja ima da se sluša. I još ne da sedi okrenuta ka tebi, već kao i sav normalan svet. A ti ćeš kao i svi odrasli, sam da se držiš za šipku. Sa dve ruke, nije bitno, važno je da ti niko ne pomaže.

Mama je sela kako Bog zapoveda, ali glava udesno, ka tebi. Remetila te u uživanju.

* Koliko ima godina?
- Pet. Samo pet.
* U tom uzrastu sva deca tade to isto. Takvo je bilo i moje, tu negde, oko pete.
- Prikočiće tramvaj...
* Imaju oni dobru ravnotežu. A i ako padnu, nije zgoreg. Biće im zabavno to što su veliki.

Nisam znala kako se zoveš. Što bih te zlostavljala pitanjima koje ama svaka žena zlostavlja njoj simpatično dete u gradskom prevozu. Odakle li samo tolike nadiru, to mi nikada neće biti jasno. Nisam čak ni gledala u tebe. Što da te remetim u tvojoj jedva dočekaloj odraslosti?

Okrenuo si se ka mami, tražio joj nešto. Nije odmah shvatila šta. Onda si pokušao da joj zavučeš ruku u džep. Shvatila je, nasmešila se puna ljubavi, izvadila crnu kutijicu i dala ti je otvorenu. Majka je to. Da ne padneš otvarajući je.

Uzeo si kutijicu i okrenuo je ka meni.

- Evo, ti, uzmi.

U elegantnoj, crnoj kutiji blesnulo je zelenilo uredno spakovanih žvakaćih guma. Znam, takve se, u današnje doba, veoma retko kupuju deci, tranzicione cene su za najveći broj populacije takve da ni voće ne mogu da kupe mališanima. Ali, uzela sam jednu, bez dvoumljenja.

* Veliko ti hvala. Baš lepo od tebe.
- Nema na čemu.
* Ali ja sad nemam ništa da ti dam.
- Nema veze.
* Da sam znala da ću te sresti, ponela bih bombone.
- Ma, sve je uredu.
* Mogu li ja žvaku da ostavim mojoj kćeri, ona ima 18 godina?
- Možeš. A, šta ćeš onda ti?
* Ništa. Baš bi bilo lepo da joj to bude poklon od tebe.
- A šta ćeš ti, ako se tebi bude htela žvaka?
* Neće, ne brini. Mame su takve. Ono što je za decu, to ne diraju.

Njegova majka se samo nasmešila.

- A da ti ipak uzmeš još jednu, ako ne budeš mogla da izdržiš, da ima i za tebe?
* Hvala ti, mame mogu da izdrže. Ti si sad mnogo veliki, ali kad budeš još samo ovoišno veći, tad ćeš to razumeti.
- Ma, uzmi ti, nek ti se nađe.
* Nema potrebe, veruj mi. I ti i ja smo odrasli ljudi, mi se razumemo.
- Pa jeste, razumemo se.
* Mogu li da znam kako se zoveš, da mogu da kažem kćeri od koga je žvaka?
- Ne znam kako se zovem.
* Pametno. Nepoznatim ljudima se mnogo toga ne govori.

Nasmešio si se i zagledao kroz prozor.

- Zove se Aleksa.
* Veoma lepo ime.
- I voli da deli ono što ima.
* Znam. Imam i ja jednu takvu.
- Ali, ne daje svakome. Samo onome ko mu je simpatičan.
* Tako to biva. Ja sad moram da izađem. Zdravo, Aleksa, uživaj.
- A pogrešila si što nisi uzela jednu i za sebe.
* Drugi put, kad se sretnemo, uzeću dve, obećavam. Sad moram da izađem, žurim na posao.
- Ćao!
* Ćao, Aleksa.

Izašla sam, pripalila cigaretu, taman toliko ima do poslovne zgrade. Sva nasmešena. Dodir dve duše. Jedna je deset puta starija od druge. Ali čistota tog dodira nema veze sa vremenom na način na koji ga mi razumevamo. Nezaborav takvih dodira, svuda oko nas.

Neću da mislim o onima koji u dodiru vide jednodimenzionalnost. Ovo nebesko podne veoma je lepo. Dodirnuta, dodirujem. Uzmi i daj dalje. A primaju samo oni koji imaju dušu očuvanu kao što nam je bila kad smo bili Alekse. Po godinama, ne po polu. Mnogo nas je. Zato je lako voleti čoveka. Zato je lako ne biti mizantrop.

I zato je moguće znati iz kojih se sve dodira sastoji ljubav. Ona ljubav koja je opsesija ljudskog roda.

I, zato je moguće udaljiti se jednodimenzionalnosti.

Ne treba joj smetati, kao što i Aleksu valja pustiti da kroz prozor tramvaja hvata ono što je bitno njegovom trenutku. Jer, Aleksa ume da daje. Ko to ume, prepoznaje jednodimenzionalnost i zna šta mu je činiti.