PS
Obećala sam jednom, nedavno, i jednu ljubavnu. Izabrala sam ovu kao prikladnu za RK.

Sena... Ali, ne Ordagić. Ovo je neka sasvim druga priča.

Kroasani u metrou, šetnja pored Sene... Studijske slušalice za biti sama sa onim što ti se hoće i što je nasnimljeno, pa onda kratki espreso u kafeu i miris sećanja na neprolazan glas lepote.

Sve bogatstvo je u nama ako su nam sećanja od bosiljka, djurdjevka i ostalih miomirisa. Ako nisu - ne znam kako je. Slutila sam to dok sam gledala oko sebe, a onda, jednog dana, odavno je to bilo, oslepelo se za mnogo toga. Srećom.

Mirisi nemaju ekvivalent ni u čemu. Posebno ne miris ljubavi. Ljubav je postojana. Nekada, ona je neprolazna; često, prolazna je, pa i tada njen miris boji život prirodno spravljanim bojama, kao pre šesnaest hiljada godina što beše... Iskon je nepromenjiv.

http://youtu.be/aDhkBeOF384

Ok, kako si to ti, onda može.

Gubitak u ovoj oblasti? Samo jedan. Ne biti ono što jesi da bi imao ono što želiš ili biti ono što nisi da bi neko bio ono što jeste.

Kakvi su takvi ljudi? Zapravo: kako im je samima sa sobom? Koliko pište a da to kriju od svih, pokušavaju i od sebe, ali to je jedno perce u životnoj lepezi koje niko ne može gurnuti pod tepih svesti.

Dobitak je nemerljiv voleti onoga ko ume da voli onako kako razumeš jer je i sam voljen po meri unutrašnjeg tkanja.

Kako se ta vrsta bogatstva pretvara u siromaštvo, jad, bedu, bezvrednost i sve drugo što unižava, potire i obezvređuje upravo onoga ko se osposobio za takvu vrstu konvertovanja svojih osećanja, svoga vremena, svoga sopstva, digniteta, samopoštovanja, a posebno ljubavi čiji je esencijalni sastojak: dostojanstvo i dostojnost. Nje bez toga nema.

Ljubavno bogatiju ljubavnu brodolomnicu, očito, bar na SC nećeš sresti;) Izvan sveta monitora, mnogo je takvih ljudi. Zna Versa šta piše:D

Hoćeš istinu?

Ti umeš da čuješ, zato ću ti je i reći. Većini, svakako, ne.

Nisam želela prepisku ni sa kim, pa ni sa tobom. Radila sam nešto celu noć i, ko velim, sad bih mogla malo bolje da prođem sa jednom pričom kroz koju bih da prođem sama, bez konverzacije, dok je ne ispišem. Kao što sam nameravala na ŽK. Isti princip. Posle, pogledala bih, ako bi bilo nekog komentara, napisala bih šta imam i, eto.

To sam htela. A, to ću i da uradim.

Šta veliš, Macedonian Lady koja zna čemu služi ego? Moje poštovanje, Anči.

Ne prodajem zvezde ni šarene laže
http://youtu.be/R3B-TGOzQGs

Jednako kao što je nepoželjno reći volim, sramota je reći: patim.

Ono čovečanstvo tada postaje esencija brižnosti svih univerzuma, plus onih nepostojećih. Sve ih zanima. Kako, zašto, ko je koga ostavio, po pravilu to je onaj partner koji je otsutan, po njemu drvlje i kamenje, a sve to da te dignu, da na noge staneš, da produžiš dalje, jer ima i boljih na ovome svetu, sigurno ćeš ih sresti i sve će svakako biti savršenstvo da savršenije biti ne može.

Što čoveku koji kaže:patim, od srca žele.

Oni, koji su se onoliko radovali kad su čuli: volim. Pa se posle malo predomislili.

A iz pogleda kulja, nema pogled čelični štit iza kog se krije duša, zadovoljstvo što se bivši srećnik vratio jatu nesrećnika, izjednačio sa njima - i tako ih, zapravo, oslobodio sebe samog, kad već ne mogu sami sebe da se oslobode dasaka na kojima glume vlastite živote.

Ali,nema smiraja dok se ne čuje ko je koga ostavio. Jer, onolika radost može da se zadovolji onim što nikada priznati neće da joj je istinsko zadovoljstvo. Za javnost, predano žele da onaj koji pati pati zato što je morao da ostavi nekoga koga je pogrešno procenio, idealizovao, jednostavno, radar se pokvario i sve krenulo kozjom stazom umesto ljubavnim autoputem.

U sebi, istinski, žude za jednom istinom. Da onaj koji pati zaista ima za kim da pati, da je srećom pročitan, zato ostavljen - dakle, ispod nas je, dobro nam je, nismo ostavljeni; a kako nam je nije bitno, važno je ne biti sam, jer ako ostaneš sam nema garancije da to neće biti večno, toliko večno da će trajati i posle smrti.

Šta se zbiva kad zaista shvate da neko pati jer zaista jeste ostavljen? U odnosu na prethodno, javlja se ona već pominjana radost, ali ovaj put ne glumljena, već prirodna, prava, originarna.

Kako je malo potrebno za sreću nekim ljudima koji nam ni po kom osnovu nisu bitni. I kako je previše potrebno njima da bi shvatili da šta god rekli ili učinili nema nikakav odziv kod onoga ko zna šta je izgubio i zašto je izgubio. Zar ružno lice nebitnih ljudi može biti preče od vlastitog bola što si izgubio dragocenost koju si imao u drugom čoveku?

Toliko toga „previše” je potrebno da takvi ljudi to nikada neće moći da shvate. I zato i jesu ljubavna sirotinja. Zato njima ljubav znači kao reč, kao trenutnost, makar trajala godinama - fiktivno, kao obavezna stavka za prolazak kroz vrata raja: kao da će iko pitati jesi li voleo druge.

Tamo i nema pitanja. Na duši je zapisano sve, a samo duše ostaju posle nas.

Koja ne bi htela tu vrstu zlatnog dana? I koja je toliko velikodušna da poželi da ona bude kraj onoga kog voli u njegovom zlatnom danu?
http://youtu.be/ZVu6lWzSE1A

Da li je za ljubav zaista potrebno dvoje?

Nije.Jedno je sasvim dovoljno. To, kod onih koje potpuno svesno nazivam višom emotivnom rasom. Iritira mi se palanački duh. I njegova nasrtljivost u svom siromaštvu njegovog poimanja svega.

Drvlje i kamenje, podsmesi na Evu Ras - kao ženu. Volela Rasa, ostala bez njega, on ostao u njoj i tako njena kasna zrelost, rana starost, starost, tako će i pozna starost.

Josipa Lisac? Ista priča. Fizički odlazak nije odlazak iz duše.

Olivera Petrović Vučo Šakić Katarina? Posle fizičkog odlaska Miladina Šakića, decenijama kasnije: „Niko nije dotakao moje srce”.

One su to javno rekle. Za njih svi znaju. Zato ih pominjem. Mogu da pomenem još imena. Ali za njih znam samo ja, oni su deo mog života koji je van programa mog kompjutera.

Eto, pomenuću Versatility. Poznata je na tri-četiri lokacije na SC. Istina je: fizički odlazak ne znači ama baš ništa. Kao da ga ni bilo nije. A bilo je: čovek je otišao.

Znaju sve one opštepoznate ono što znaju. Viša emotivna rasa. Klasa. Kasta. Nebrojenih, neizbrojivih. Privid je, veliki, da ovde važe proporcije socioloških sagledavanja progresivnih i regresivnih društvenih snaga. Regresivci jesu brojniji, ali progresivci imaju veći kapacitet vuče, oni su lokomotiva.

Kako vagoni nemaju ono što imaju lokomotive, onda se kompozicija jednostavno kreće, vagoni prikopčani jedni za druge, a svi skupa su iza.

Prirodni poredak stvari a ne čovečanski hir. Da zavisi od moći mase, svakako tako bilo ne bi.

Zato je prirodno biti svoj. Tada je moguće osetiti zadovoljstvo što znaš da otišavši živi po meri svoje ukupnosti.

Zar je ljubav ropstvo? Vagoni su zarobljenici voljom čoveka koji ih je takvima konstruisao i dao prednost lokomotivama.

Kod ljudi je malo drugačije, nisu stvari, svesna su bića. Niži emotivni stadijumi poseduju uništiteljsku energiju spram bivšeg, šta god da je, samo ako je bivše i ako je lepo.

Tamo gde su oni drugi, huliti na ljubav uopšte, pa i na svoju, isto je što i huliti na boga.

Naravno da i muški rod egzistira i na nižem i na višem emotivnom stupnju razvoja (ovo zbog tutankamonki i eventualnih šprehfleričnih i misano neutreniranih). U biti to je sfera duhovnosti individue.

Toliki su ostali udovci, i u onim starim ratovima sa po mnoštvom dece, pa su ih sami gajili, odgajili, unuke dočekali, i - za podsmeh li su, poput Eve Ras? Poznajem i takve, neki od njih su mi preci.

Ima ih koji neće ni da zasnuju porodicu ako to ne može onako kako oni osećaju i rezonuju da je prirodno da se uradi. I neće zbog toga da prave vanbračnu decu. Poznajem i takve, nisu baš malobrojni u ovoj eri emancipovane ženske lepote i transparentne zlatne groznice.

Ima ih koji kriju kao zmija noge da su razvedeni, da bi smanjili pritisak okoline - ne što su slabići da se sa dotičnom pojavom nose, naprotiv, duhovne su gromade, nego neće da se ne smaraju glupostima. I, pride, iz razloga koji su u onoj sferi privatnosti i unutrašnjosti ličnosti da se o tome ne govori, ako znaš šta je posredi, ni na poslednjoj ispovedi. Ali je visokoetičnost i odgvornost uzrok tom intimnom, koje se ne pronosi.

O jednom takvom htela sam da pišem na onom tamo kutku, „Čiji si pa ti? Čiji? Zar ne mogu biti svoj?” Više od dve decenije niko nije znao da je razveden, osim onih kojima je to hteo da kaže, a oni su ćutali, njegova a ne njihova intima. Pričali su da vara suprugu. Da je švalerčina, nikakvo muško, ko bi sad nabrajao i čemu ako ovo nije dovoljno?

Ali, koliko ih je bilo koje njemu takvome „nikad ne bi dale” - to jedino još nisu na sav glas vikale, pa to ni Republički zavod za statistiku ne bi mogao bez bar 5.000 anketara da popiše - morali bi da se razmile od cele EU do Japana. To mu je bio dijapazon kretanja i življenja.

Na dvogodišnjicu smrti, neko je negde napisao sećanje na tog čoveka. Ima ljudi od kojih se ima učiti i kad odu sa ovoga sveta. Eto, jedan primer. Da sam onda pisala, rekla bih više, ali ne bih rekla da sam ga poznavala. Sad, mogu.

Od kad je sveta i veka o ljubavi se lupa glava. Nabacala sam neke elemente. Ponečim od toga, pozabaviću se na blogu. A drago mi je što sam, od svih parcela SC, upravo ovde naišla na najveću slogu. Pa, nije romantika motika da se njom mlati po zemlji;)

Anči, hvala što si održala reč:p

Platona ne mogu da pitam ništa. Imam njegove knjige u kući, upravo sam pogledala da proverim sebe, e, moja ti, kad bi samo znala kad je taj čovek živeo!

Ima i knjiga „Povratak Platona”, jedan naš intelektualac svetskih razmera doveo Platona u Belu kuću kad je Klinton bio predsednik, pa upriličio njihov razgovor o državi, politici i informatičkoj današnjici. Prvo izdanje na srpskom objavljeno, prevedeno na 15 jezika, pa i japanski - ali u Srbiji nema da se kupi. Ali, zato ima u Oslu, zamolila sam sestru da proveri!

Imaš li neku alternativu za Platona?, Aj, još mi i šani šta da pitam Platonovog spokesmana i šefa kabineta? Mislim, ideja je tvoja, pa me zanima šta s njom da radim. Sa mojim idejama sam na ti, naučila me pameti moja mila majka:)