- Pećina može, ako ti u njoj ne smetam. I ako ti je dobro poznata. Inače u usta nepoznate zemlje ne ulazim. Znam kako mi je bilo kad sam upoznavala moju pećinu, ali od kad sam joj čula bilo iz nje ne izbivam. I još nešto. Može, ako ćeš da me držiš za ruku i da ja stalno žmurim, da ne gledam kuda idem. Hoću da znam kako je kretati se bez vida, a ne da gledam put kojim idem. Hoću taj put da osetim. Pokušala sam ja to, već nekoliko puta, sama, ali dalje od nekolicine koraka nisam otišla. Plašim se tako da hodam! A znam, samo to je iskonski pokret. Treba mi tvoja ruka, mogu da hodam žmureći samo udvoje.

Nasmešio si se. Derište se raspričalo, razmaštalo, razmahalo,uživa iz sve snage. Kao da se već nalazi upravo tamo o čemu samo govori, u sobi čije zidove ne vidi, jer kako bi, inače, stiglo do takvog zanosa i ushićenja da nema pogled bez vidikovih linija?

Vodićeš me? Tajac. Sigurno? Sigurno. I, nećeš zaboraviti? Neću. Htela sam na Bibliju da se zakuneš. Detinjasto u meni trajaće takođe dok me ima. To ti nisam rekla, mada znam da ti ludost sa zaklinjanjem na pamet ne bi pala. Bilo me stid, inače bih odmah donela Bibliju, u kožnom povezu i kožnoj kutiji, tutnula i rekla:E, sad, svečana zakletva, sa sve Tako mi Bog pomogao!

Smejem se dok pišem, vidim scenu, ali ti znaš da iz mene male i velike spadalosti đipaju na sve strane, kao prskalice na vodoskocima, kao da se samo od njih sastojim. Pa, ponekad i jeste tako. Ne često, koliko bih želela, ali dovoljno da znam da sam i dalje svoja u ovom svetu od svega otuđenih.

./...

Ako se meni obraćaš, ništa ne razumem. Ako pričaš samo sa sobom, onda je ok.

Hehehe, the bomb, drago mi je da si tu. Viš, tebe razumem, al ono tamo od maločas ič ne kapiram. Misterioznu mudrost ostavi, cel vek da dumam da ne izdumam, moja ti;)

the bomb, ništa lepše, nema boljeg osećaja nego ispasti glupa u društvu. Sediš i glediš, tako glupava, sve one pametne oko sebe, smeješ se jer si glupava, njima lepo jer vide da se glupava smeje ko lud na brašno, a ti tek tad padneš u trans od smejanja, oni ti saopšte dijagnozu, ti se zaceniš i odeš tako vesela kao da te nikad nije ostavio 18 godina mlađi zbog 23 godine mlađe zato što imaš 58 godina i ne možeš da rađaš! sve sam to priznala na blogu, izmesidžala sam se samo tako! Leglo ko kec na jedanaest. I, sve veruju, bem ti klupu u parku!

lol

Probaj jednom, ima da ti se dopadne. Što više gluposti o sebi kažeš, život je veseliji, uzbudljiviji i neopisivo antimonoton. Tolike oko sebe usrećiš, ne budi stipsaaaa, the bomb, bitte!

lol

Ništa bez slovenske duše u kistu... Tako proleće izgleda zimi.

http://2.bp.blogspot.com/_8_ENa7sVpug/TR0QNtf03yI/AAAAAAAARWw/xlWO6Een8o4/s1600/Winter.jpg

Pašću, razbiću se, boleće. To što sam padala, razbijala se i savladala sve vrste, oblike i intenzitete bola, bilo je beznačajno. Osim što je podsećalo: te noći neću da padnem, neću da se setim ničega što znam i što nisam ja koja jesam. To hoću, to želim, do toga mi je stalo i to će tako biti. Ništa moje, što stoji na putu, neće upravljati mnome osim mene same, potpuno svesne svega.

Zažmurila sam.

Stopala su kao s kosmičke visine padala na zemlju. Kakvi su to udari bili. Kao da se nikada nisam šunjala kao vetar, pa još bosa, po šumama. Kao da nikada nisam noktima vadila trnje iz peta. Kao da se nikada nisam sjedinila sa tlom, da ne znam šta je ono i kakve mu je mekoće tvrdoća, kakva je šaljivdžija svaka neravnina i kakav su šeret stopala kad svakoj mogu da se prilagode. Priroda je to, jedina superiornost na ovom svetu.

Odmicali smo, koračala sam sve prirodnije, pa ipak, daleko od pomeranja bez pokreta. Ali, moje čulo sluha bilo je tamo gde je i Betovenovo. Samo, ja sam druga sorta.

Ogluvela od buke života u betonskim naseobinama, svih stvari koje se tuda kreću brže od čoveka, dakle neprirodno, ali mnogo više od buke nerazumne svetine od koje ne želim da pobegnem, nisam strašljivac poput njih. Niti hoću da se s njima stopim jer u svetove unutrašnjih nemira njihovih svemira neću da se umrežavam po jednom, jedinom, principu koji im je koheziona sila.

Proizvoditi reči tek da bi se pokazalo da je govorni aparat u funkciji, ispravan, upotrebljiv da proizvede najstrašniju moguću dozu decibela. Ili liferovati ih sa dobro zašiljenim smislom koji je zapravo defektni bumerang jer, po izbačaju, pravolinijski ide ka drugom čoveku, onda napravi poluluk i zarije mu se u mali mozak.

Kako je hod bivao prirodniji, tako se i sluh budio. Sve manje bilo je grčevitosti u mojoj šaci koju si držao koračajući ispred. Ponekad, iza. Sve u tišini u kojoj se čulo samo kretanje i mir noći. Možda i još mnogo toga, ali ja sam hodala žmureći i sve više nestajala da bih postojala.

./...

http://youtu.be/rMIttLepIRE

Anakonda
(devojcica sa ssshibicama)
12. februar 2012. u 03.43

bude li ti ikad lakse?

******

Videla sam ja ovo odavno. Ali nisam mogla da ti bilo šta kažem, nisam znala šta bih uopšte rekla. Pravo da ti kažem, ni sad nemam ideju.

Nikada nisam mogla da razumem zašto ljudi svoje kriterijume po kojima nešto procenjuju, vrednuju, klasifikuju itd. transponuju na druge, a pritom ti drugi nemaju mogućnost da isto to rade u vlastitom životu. I onda zaključke o onom drugom donose oni prvi, a to što veze zaključak nema sa onim što jeste realnost onog drugog - to nema veze, neka ga pomete vetar.

Ovde pišem o svojoj sreći, radosti i tim stvarima. Bude li mi ikada lakše od sreće, radosti, ushićenja? To nije teret pa da mi bude lakše. Niti su to osećaji, događaji i stanja koja postoje da olakšaju ono što nam je zbilja teško. Sve ima svoju funkciju.

Meni je uvek lako. Kad je bura, cunami, lepo vidim šta je i znam šta mi je činiti, to i činim, savladam elementarnu nepogodu, što svojim zalaganjem, što trpljenjem, što prilagođavanjem, kako kad. Kad je ono svakodnevno, uobičajeno, prosečno kao deonica životnog puta, opet uradim isto, trošenje je ponekad kao da je cunami, ponekad simboličko, zavisi o čemu je reč. Kad je lepo, uživam do besvesti, kažu da me je lepo videti srećnu a ja na to blejim: koga god sam stvora videla srećnog, bio je to lep čovek i najlepši prizor.

Ne znam odakle briga - bude li mi lakše. Ali zaista. Možda čitaš ono što pišem na Književnosti. Pa, dobro, lakše je meni pisati nego ljudima doživeti, i lakše je meni pisati nego lično doživeti. Nije li tako kod svakog bića ili sam egzemplar?! Ako je reč o ljubavnim jadima, moja ni po čemu nisu ekskluzivna. Atipično je, svakako, to, što sam zbog razvoda braka patila što više nemam porodicu, ali sam sigurna da bih ja, takva kakva sam, bila destilisani monstrum da sam tada dovela trubače i napravila feštu. Porodica se stvara jednom zauvek, kad to prsne, budali je more do kolena.

Ili sadašnji emotivni trenutak. Jedina li sam na netu i svetu koja kroz tako nešto prolazi? Kad sam ja nekog pitala, od tebe pa nadalje, to što ti mene pitaš? Druge neću da mešam, nisu prisutni. A na SC sve vrvi od srećno zaljubljenih muškaraca i žena? Vidim, sve moj do mojega zaljubljeno.

I shvatila sam konačno. Nije problem u meni. Već u nekolicini drugih. Koji znaju šta je njima problem, sagledala sam i to, ali neću da se izjašnjavam. Niti ću dozvoliti šegačenje sa onim što jesam. Kad se budem ja sprdala sa nekim, neka uzvrati istom merom i na isti način - ako ume da prepozna šta radim, a kamoli to da „prepiše”.

Mante se ljubavnog života Sofije Malovrazić. Imam priču „Sreća”. Kad stignem, postaviću je - a znam i zašto to radim, samo što forumaši nemaju pravo da se zanimaju za to, ako bi se neko i hoteo zanimati:)

Nije sreća trenutak omeđen sa dve tačke na vremenskoj pravi. On je stanje. Stanje takođe može imati početak i kraj. Poenta je na MOŽE. Dakle, i ne mora. Ima sreća koje imaju početak i nemaju kraj, nezavisno od faktičkog rasporeda činjenica u realnom vremenu. Ali, to je viša filozofija, viša sfera duhovnosti čoveka i o tome nema smisla raspredati ne samo na RK, nego na SC uopšte. Ko to ima, taj zna o čemu pričam. Ko nema, nema svrhe „a” da kažem.

Nisam ljuta, ali mi smeta briga iskazana na taj i ma kakav način. Prestani da brineš, velika sam ja devojčica, kao što se zna uskoro će mi se veriti kći, pa ako dosad nisam naučila da plivam kroz život - red je da potonem zauvek, bolje nisam ni zaslužila.

A sad bih se posvetila mojoj „Noći”. S dopuštenjem.

Pozdrav, Anči:*

Drago mi je da je u redu.
Cmok:D

http://youtu.be/33NmYtVF3S4

Nestajanje je oblik rađanja. Svest i motivacija odlaze na godišnji odmor. Nema čoveka koji to nije prezaslužio, ne samo zavredeo. Svest i motivacija su koheziono tkivo zahvaljujući kojem postajemo jedno sa okruženjem. U meri u kojoj je to moguće, naravno. Okruženjem kog čine drugi ljudi, ništa van toga.

Osloboditi se svesti i motivacije, znači krenuti na put kojim se ređe ide verovatno zato što se, živeći, čovek zasiti, zadovolji ili prestraši od iskušenja. Data samo ljudskoj vrsti. Da sagleda moć i jad superiornosti.

Lišen svesti, motivacije i, samim tim, osećaja superiornosti nad samim sobom, krećeš se ka razumu i volji. Razumnom ponašanju. Mengelama čovečanstva i pojedinca. Dignutom na pijedestal možda višlji, boljiji, unikatniji od božjeg prestola. Forsira se razumno ponašanje u moru nerazumlja. I onda, postigni harmoniju u ma kojoj grupi, ma kojoj tački u vremenu postojanja svih nas ikada živućih.

Kako je lepo ponašati se nerazumno ne samo zbog tolikog licemerja u samozvanom razumnom ponašanju čoveka i ljudi. Žmuriti i hodati sve više svojim duhom i sve manje telom. Iskustva koja postoje samo da bi bila opomene na lepo i opomene na ružno, nestaju. Obični blokatori trenutka. Jednaka krasota je ostati bez volje. Pa, ona oblikuje ponašanje. Uzurpira mesto prirodi čoveka.

Sve je to odlazilo na dobrovoljni odmor jedno po jedno. Sa sve osobinama ličnosti, ali i osobinama sposobnosti koje određuju koje vrste problema možemo rešiti. Šta će ti to kad si u šumskoj noći i noći šume? Balast po balast ostaje iza. Hvala genetičkoj uslovljenosti i svim znanim i neznanim precima. Sreća je biti njihov potomak. Bez njih, hodanje sa žmurenjem bilo bi neizvodljivo, a život bez toga dovoljno nepodnošljiv i nepodnošljivo tek dovoljan.

./...

Ludost je verovati da je Narcis muškarac. Mada, bez sumnje, jeste. On simbolizuje i ženu.

http://blogfile.paran.com/BLOG_490516/200812/1228793873_narcis3[1].jpg

http://youtu.be/eW_MAQj0aIA

Paz, majku mu.

Pasuljko - ja, ikome pali na pamet? Heh. Oj, tarabo, divna spravo, pozdravljam te, zdravo, zdravo!

:p

Lepo molim (za početak, uvek lepo) - ne zabadati nos od odsustvu čoveka a u mom prisustvu. Kad nisam tu, tandarajte do mile volje. To što Pasuljka nema ne znači da se može potezati kako se kome navrne - a u prisustvu moje malenkosti.

Ima čovek kliker, digo sidro, život je tamo negde, svakako ne ovde. Pametni slede mudre. Ostali za mene niks egzistiren.

I, mani me se. Ne mi se raspravlja, nisam ja baš tolika baba, a svakako ne baba od te fele.

.

http://www.freebiking.org/galerije/main.php?g2_view=dynamicalbum.PopularAlbum&g2_albumId=2611&g2_itemId=288...

http://sr.wikipedia.org/wiki/Пиљски_водопад

http://images.fineartamerica.com/images-medium/green-man-kasi-kennedy.jpg

Verovatno su nam šake i dalje bile srasle, to nijedno od nas poreći ni potvrditi ne može. Verovatno si ti nestao pre mene, moguće da je upravo tako i bilo, samo u prirodi svoj na svome. Sve i da mogu toga da se setim, ne bih mogla da te pitam. Niti bi mi mogao odgovoriti.

Onako kako se to među ljudima oduvek radi u predelima koji su ostali iza te noći u toj šumi, ako je bila noć, ako je bila šuma, ako je bila planina.

Kad nestaneš naprosto postojiš da ne bi postojao. Taj prelazak unutrašnjeg u kome se stopilo ljudsko i životinjsko carstvo jednako neprimetno odvede do tropizama. A oni su obrt, okretanje. Elementarno ponašanje biljaka.

Urođeno je nekima od njih i nekim životinjama, zato je obrt i moguć. Na neke spoljne nadražaje reaguju pokretanjem. Kod ljudi je to već druga priča. I topovskih cevi usta snajperski nepogrešivo pogađa se u spoljni sadržaj koji se čoveku ma iz kog razloga ne dopada. Ubijaju putokaz ka nestajanju.

I tu ima izbora, priroda nije tiranin. Moguće je okretanje ka izvoru energije, a moguć je i negativan tropizam. Kakvoća duše na kraju puta, a to jeste završetak nestajanja, ona je ta koja se okreće. Priroda je pravedna, ali je baš zato i učiteljica. Sudija svakako ne. To je danajski test za čoveka, smislio ga sam za sebe u svoj pameti koju ima.

Izgleda da smo se okrenuli izvoru energije. Kao suncokreti. Ne znam. Ne umem da mislim, ne znam ni ko ovo piše. Svakako ne ja. U sinergiji ljudskog, životinjskog i biljnog carstva, na vrhu planine, postala sam travka. Trajem vekovima, pretpostavljam da si ti zemlja iz koje sam nikla, ali osim pretpostavke nemam ništa drugo. Ili si drvo kraj kog bujam, a ako jesi, nevidljivo si. Jer gde god da pogledam sve vidim i ništa ne vidim.

Samo postojim. Posred vlastite suštine. Odatle vidim sve što sam i ranije videla. Ali ne moram biti tamo da bih videla. Sa nebeske šume sve se bolje razaznaje. Pa i nerazum i slepilo okruženja koje tu šumu ni ne vidi zbog balvana u svojim očima.

Otuda tvrde da ne postoji nebeski narod. A šuma na svim stranama sveta. I u svakoj tek pokoji put kojim niko nije prošao. Valjda zato toliko strepe od smaka sveta.

Ne znaju da će tada šume biti upražnjene i da će se povremeno na one nevidljive piste spustiti i sve te duše, u kojima se, opet sinergijom, kapitalizovalo istočnjačko, dok ono zapadnjačko tek bi trebalo da načini prve korake. I to, pionirske.

Jer, još varvarizam nisu izučili da bi mogli na sledeći stepenik. I, nisu samo oni u čekaonici za stepenik više.

http://youtu.be/Qr6lfz66f7M

http://2.bp.blogspot.com/_NH8vVNnXjWA/TMBhTt5oR-I/AAAAAAAAAC0/KRWSaH4cdAY/s1600/First+Giant+Structures+Univ...