Na šta li je stvarno mislio Heraklit kad je zapisao da priroda voli da se okruži tajnama? Nije zar samo na svet van čoveka? Sve tajne su u nama. A sve se otvaraju kao pozorišna zavesa, spontano, na snežnoj belini.

Škripi pod stopalima koja uranjaju kao dete u snove dok ne sluša bajku več je vidi kao film. Zov za potpunim uranjanjem, pa se baciš potrbuške i plivaš, svet bi rekao u mestu, a ti otplovio na pučinemira u borivim šumama najbližim oblacima. Okreneš se na leđa, plutaš, nema pada, nema treska, nema loma, ničega nema, stopilo se iznutra i izvana, stvorilo celo kao celac netaknuto...

Hladnoća prija. Kad je baš hladno šakama, zagreješ snegom. Trljaš kao sumanut. Onda iz ranca sendviči i u međuvremenu vatra. Ko ume na snegu da je založi. A uvek se nađe ko ume. Nasloniš se na drvo, bleneš u zelene osedele grane, dišeš punim plućima, uživaš u čistoti vazduha koja krepi i diže.

Nema šta ne možeš. Mislima odletiš gde ti volja. Budeš galaktička dvonožna i dvoruka skitnica. Viriš odozgo na piramide od zrna graška. Na planine kao naopako okrenute kornete. Smeješ se suvišnosti. Šta će ti sladoled u svem izobilju snega? Čiste vode do u beskraj, samo je promenila oblik. Zagrabiš, topi se u ustima tako da briše sećanje na sve ukuse sveta...

A onda kreneš između stabala, treseš sneg sa grana, skačeš do najviše koju možeš dohvatiti, gledaš gde je zgodno da se uzvereš i odozgo nogama ljuljaš granje kad već nemaš rep i ne možeš se kao majmun okačiti i visiti naglavačke. Istina, možeš kolenima obuhvatiti granu, ali gde naći izdržljivu kad vremena nema, moraš nazad.

Primiče se noć. Tako bi rado blejala u noćne igre tamo daleko, ali potera bi se stvorila u neviđenim brigama zbog svih divljih zveri ovoga sveta stvorenih samo da baš tu banu i sve njih unesreće... Pa onda dobrovoljno i mrzovoljno sat ipo ka kući na vrhu jednog od malobrojinih bregova na visoravni. Nisu one ravne kao tepsija...

I onda je vreme da se pravi Smeško. Drugačiji, nikako. Ali, kako? Nema šerpe, nema šargarepe, dugmadi, metle...

Pa prioneš na posao. Rukama sakupljaš kao lopatama, vajaš, dovlačiš, vajaš, doteruješ oblik, najepljuješ, grebeš prstima višak, dlanovima glancaš, nasađuješ glavu, od snega snežiš sneg. Za ruke, borove grančice. Ako umeš da ih otkineš. Kopaš po snegu, kao krtica, tražiš vlažne, polutrule sjesenjene prutiće, nađeš dva niti nalik jedan drugome, postaviš asimetrično i smeješ se. Da ima kukureka, da mu tutneš u usta! Za oči, otkineš dva dugmeta, to je bar lako. Nos, od kutije za cigarete.

Onda napraviš invaziju na proklete borove grane. Vrtiš, uvijaš, tegliš, psuješ, obećavaš joj sudnji čas... I ništa. Gde ćeš protiv prirode? Štetočinama valja zabraniti da kroče u šumu. Ali, fali mu kosa, ne šerpa...

Onda od alufolije napraviš štapiće. Mnogo tanje nego baget, znameniti francuski hleb. Pozabadaš baš kako ne treba.

Remek delo gotovo. Vidiš, nije. Otkineš koje još dugme, obučeš ga u nevidljivi kaputić. E, sad je za divljenje.

I smeješ se na sav glas. To se zove Smeško. I nema prezime. Samo podseća na onog Belića o kome sva deca pričaju dok ne odrastu.

Mokar do kostiju, od sreće i slatkog umora, rumen ko seljak koji nikad za smog čuo nije, baneš u kuću. A tamo rituali i govori. Presvlačenje protiv upale pluća, čajevi takođe preventivno, vunene čarape da čuvaju jajnike, valja jednom rađati, tovar hrane jer od doručka ništa na kašiku uzelo nisi, crno dete, mogli su te vuci rastrgnuti...

Sve slušaš i ništa ne čuješ. To nije Mocart, to je stari dobri džez. Samo u tvojoj glavi.

Umesto toga konačno sneg prekrio park. Škripi ali ne kao tamo. Ostaviš kese, spustiš tašnu na njih, oko jele nogom povlačiš krugove ne vrhom, celim stopalom. Onda ti se dopadne. I kreneš da praviš smeška. Maleckog, velike smo pravili kad smo bili veliki. Otpada koliko hoćeš, Smeškić za primer.

- Komšinice, pa smrznućete se!
* Neka, komšija, igram se! Hoćete i vi?
- Kud po ovoj hladnoći?
* Čuvajte stvari, komšinice, odneće Vam neko.
- Auh, komšija... kupila sam jaja! Hvala bogu što naiđoste!

Eto, urbani sneg u urbanom životu. Nigde mesta kokošinjcu za tri, četiri koke... Da možeš da se Smeškaš kad napada jednom u deset godina.

Bilo ga je lepo gledati kroz prozor. Umotana u vuneno ćebe, jutarnja kafa u podne, cigareta, lepota dnevnog boravka. Sipilo je dva dana i noć bez prestanka na onih dvadesetak centimetara pahulja koje su imale brže padobrančiće i bolje prolazno vreme. Tišina planinske kuće stvara osećaj odvojenosti od svega osim sebe.

Tu se i od sebe možeš odvojiti. Ako to ne umeš onda si idealan za mravinjak. Ostaviti sve što nisi, biti samo ono što si. Zašto je to nemoguće na drugim mestima, sasvim je jasno. Okruženost ljudima podrazumeva vreme za njih i nas sa njima. Što ih je više vremena za nas je manje, naizgled paradoksalno jer je reč o istom vremenskom kvantumu u kome i sami živimo. Mnogo toga u životu je privid. Koristan privid, ne valja neke stvari videti odjednom u ukupnosti svega što jesu.

Čak ni tu nisi dovoljno u osami. Razmnožili se hoteli, kafići, sav svet krenuo da zida bezmalo dvorce tako da normalna kuća za odmor deluje kao Biberče spram onog duha kad izađe iz čarobne lampe da ispunjava želje.

Utabane staze, zna se tačno kuda se kreće, još malo pa u koloni sa po troje četvoro u redu, kao nekad po selima kad krenu tetke i ostale matore žene da šetaju tek stasalu devojku, promocije radi ali sa ciljem. Da se bez dobošara razglasi da kuća ima devojku za udaju.

Tu su i nepodignute raskrsnice, nevidljivi semafori koji regulišu saobraćaj. Neverovatan broj roditelja koji nemaju pojma ni gde su im mališani ni šta rade. Niti pa oni imaju pojma sa kim su dok su im deca otsutna. Sličan sličnome liči. I ne raduje mu se, to nikako.

Od firmi ne možeš da ostaneš živ. Što zaista originalne, što dobro urađene kopije, do hičkokovskih verzija brendirane robe. One prve je najmanje, neprimetna je za nosače kopija, nemaju oko za to. A od našminkanih devojčica do baba pomisliš da si zalutao u neki cirkus, predstava samo što nije počela.

Prolaziš, čuješ, kukaju, hladno. Isto kao kod kuće. Zimi narodu hladno, leti vrelo da se disati ne može, jesenje kiše i vetruština da te samo u krevet oteraju, a proleće sa onim blatom od snega što se topi i ušljiska po nogama... Kad ne znaju ni da hodaju...

Upitaš se, zašto tim putem. I vratiš se. Udariš skroz kontra, tamo gde nikome nije zanimljivo. Čim je tako, ima tu nečega. U najmanju ruku to što je prilično očigledno da ko tuda krene na ugostiteljski objekat garant naići neće. Čemu se onda mlatiti po tolikom snegu i takvoj mrazini, kad odavno rekoše da dokon pop i jariće krsti.

Kamo sreće da je toliko dokon da ih malo obiđe i očinski posavetuje. Kad već tako masovno nemaju kontakt sa prirodom u sebi.

Na početku bespuća samo nešto malo tragova u dva smera, isti pravac. Uže, nego igde na tolikom prostranstvu. Hvala im što su odustali. Nema lepšeg poklona. Žmuriš i ideš, teturaš se. Naravno kad ti je asfalt prošao kroz stopala pa se rasuo po tebi, Alaj begova slama da si bolje bi ti bilo.

Nerviraš se, a onda postane zabavno. U tim prilikama uvek si novorođenče. Učiš da hodaš. Onog prvog učenja se ne sećaš, eto divne prilike da obnoviš gradivo. Tako do uspona... do vrha. Ali širom otvorenih očiju. Priroda je to, poješće te neki krater ako ne gledaš kud stupaš.

Potrebno je vreme za pročišćenje od taloga i smrada civilizacije. Tačnije, onoga što je ljudska vrsta uspešno učinila samoj sebi misleći da dela drugome.

Pa kad pukne vidik. Oči da ne odvojiš, s mesta da se ne pomeriš, nikuda, nikome, nikada da se vratiš. Korenje da pustiš, drvo da postaneš i granaš se dok je sveta i veka.

U miru, tišini, čistoti vazduha, reskosti vetra, prirodnosti boja, domašaju pogleda, dubini spokoja, skladu samoga sebe i onoga što jeste oko tebe. Ni glasa da pustiš, suvišan govorni aparat. Potom i vid postane bespotreban. Na koncu, sluh.

I čestica si i univerzum si. Živ. Svoj, potaman sebi, potaman okruženju. Nemaš amandman, nema amandmana. Besvestan ičega, pa i toga, osim harmonije postojanja.

Ono drugo, stigne kad se vraćaš, a da se ne okrećeš. Punjenje bi se prometnulo u pražnjenje. A za to je zadužena besramno osposobljena civilizacija. Kao da je samo u tome maestro.

Niko i nigde više ne može da nađe mesto na kome mu je nekad bilo lepo. Pozatvaralo se pa se izotvaralo, izrenoviralo, osavremenilo, unapredilo, sve u svemu, čista propast. Onda veština eliminacije po raznim kriterijumima, odabir najprihvatljivije lokacije.

Poručiš čaj, informatički konobar odmah značajno, jer te je s milijardu kilometara odlično procenio, doda - sa rumom, naravno. Kažeš, ne hvala lepo. A on, bar da ume da bleji kao ovce u stadu tvog pokojnog dede, pa bi bilo sve baš kako valja.

I tako bleji. Tebi i tri sekunde, preko glave. Nasmešiš se, obavestiš ga da je ubaciti alkohol u čaj isto što i huliti na boga u crkvi, alaha u džamiji i tako redom. Te kako nemaju originalne biljne čajeve, neka donese Milfordov, jabuka i cimet, jer ništa sem mešanog nema, al može i med, ali ne u plastičnom pakovanju, ako slučajno imaju drvenu kašičicu - nju neizostavno doneti jer metal ne sme u med ni za živu glavu, zatim, ne zaboraviti na cediljku za limun od rostfraja u koju je ubačena kriška neosušenog limuna - opranog pre sečenja, potom, salvetu papirnu komada jedan, platneni ubrus u istoj količini (da se prekriju stomak i butine, pa za stolom si u restoranu!) i naravno, ne propustiti posudu za pranje prstiju.

Sve to kažeš ljubazno i lagano, tiho. Gledaš pravo u oči, ne trepćeš, od dobrote samo sijaš. Lepo te zapamti i više nikada nema potpitanje, brzina svetlosti za njega postaje brzina kornjače, usluga vrhunska, može i preko reda, ma dobiješ svoj raj sa samo par prijateljskih reči.

He, znamenita mudrost koju malo ko sme da izgovori, ali je neverbalno lansiraju ko one budale iz Avijana što su: zašto dama sedi sama. Kakvog polusveta nema na ovoj kugli zemaljskoj.

Sa klopom već nema problema, notes i olovka su tu, a posle kratkih instrukcija, možeš da izvoljevaš: Ako imate Irce, bila bih zahvalna. Nemaju, naravno, ali zato sa ozvučenja nestaje ono zbog čega bi čovek najradije nestao sa planete.

Eto, povratak u civilizaciju. Žagor i sve pripadajuće. Lepo je biti među ljudima. Posebno kad u povratku ćapiš neku cepanicu za kamin, iako ti uopšte ne treba. Uslovni refleks. Za zlu ne trebalo. Toliki narod čuva po kućama sve što mu nikad zatrebati neće, pa što ne bi ti jednu cepanicu, štosa radi, prošetao kao Štafetu mladosti?! Jel zabranjeno? Nije.

Zašto ljudi ne rade masovno ono što nije zabranjeno a izgiboše takođe masovno čineći ono što bi samima sebi trebalo da zabrane? Da bar sebe mogu da podnesu kad masovno ne podnose masovnosti raznih vrsta.

Naravno, na špijunskoj spravi nekoliko propuštenih poziva. Brinu, ne javljaš se. Čemu briga? Kako se brinulo pre nego što je ona civilizacijska štetočina bez premca izmislila telefon? Taj teror brige je atomska bomba današnjice. Svi brinu o svima. Zazvonio triput, nisi se javio. Biće, Ilija gromovnik udario usred zime posred srca baš u tebe, jer su oni koji brinu eto baš toliki baksuzi.

Brigo moja, pređi na drugoga. Da ne brinem o sebi. Ovako je zgodnije. Odbrineš zabrinute, instaliraš se kraj prozora, gledaš rađanje noći. U neko doba, na malo zejtina upržiš malo brašna, zaliješ sokom od paradajza, ubaciš malo šećera, promešaš lagano, za dva minuta gotovo, ubaciš bosiljka, gotov sos. Uz njega šta šaka dopadne, lovačka večera.

Kakav bi mir na svetu zavladao da čovek počne da ugađa sebi. Bolje bi razumeo šta znači ugoditi drugome. I ne bi bilo toliko spomenika Neznanim Žrtvama Ugađanja Drugima. Sve gola žrtva, do još golije žrtve.

Jer, ugoditi je isto što i poniziti. Sebe. A voliš kad ti se ugađa. I dalje redom. Tako se rađa briga. Čim čujem da je neko zabrinut, za ma koga, odmah znam koliko je sati. Odavno prošao voz. A u vozu, subjekat brige.

Tako malo ljudi razgovara sa sobom. Potpuno sam sigurna da zato nisu u dovoljnoj meri izgradili veštinu razgovaranja sa drugima. Umetnost govorenja valja ostaviti da počiva u miru. Ne ometati. Oživljava sama, kad postoji svrha.

(Nije NBS, nema ISBN)

Igde ikoga da razgovara sa sobom? Bila bi to lepa tema, bez teme - slobodan izbor, kao na pismenom iz srpskog kad smo bili mali:) E, tada... kako ono beše? Da se izdvoji:)

Evo kako se vuče sneg da bi se napravio Smeško! I, da ti voda na pamet ne pada kad si u dus dibidus snegu. Dobri, dragi životinjski svet...

http://youtu.be/gis9pdKvpZ8

http://youtu.be/DUoId5lSrEw

http://youtu.be/zoA60YAn_oo

http://youtu.be/GENhon_xNgo

http://youtu.be/dwGmHZ8XgeU

http://youtu.be/Fo0K_n3VLG4

http://youtu.be/qoR-Vo7Tul4

Usred grada, koji najzad sa pravom nosi belo u imenu, Smeško. Ali ne od snega i polutrulih grančica bora. Smeško sav od cvrkuta. I ćutnje.

Trče ljudi kod majmuna. Toplije je. Dobacuju, podcenjuju, smeju se. Prirodnim vratolomijama, pokretima, igri. Sebi se smeju. Nemaju onaj duh koji ih veseli više od upravo onih majmuna koji im podare živost bez koje su ušli u svet životinja.

A upravo ta živost je ono što ljudi najmanje razumeju u ovakvim vremenima u drugim ljudima. Treba im, nestala je, vide je, zabrinjava ih. Pa, hajde da je ugasimo, da nas ne podseća, da ne razgoreva čežnju.

Čežnju, bez koje nema života.