Radosti male, sitne, svakodnevne. I one druge, veće, povremene. O njima sve znamo. A sa nekima se sretnemo jednom i nikad više.

Hvala ti na ovoj radosti, jednom i nikad više. Lepa, moćna, slućena ali, kao kad god se lepa slutnja pretvori u stvarnost, čovek bude i zatečen.

Radujem se tvojoj radosti. I navijam, i te kako, da ti takva više nikada ne osvane. Kud bih lepše mogla poželeti u tim stvarima, ikome pa i tebi? A ti si posebnost u mom svetu.

Ima i tuge u mojoj radosti, zbunjuje me. Kad misliš o nečem o čemu ništa ne znaš, onda poveruješ da će ti, kad se dogodi, sve biti poznato. Bila sam sigurna da ću biti drugačija od svih, da tuge neće biti. Htela sam da budem unikat ljudskog roda. Prva, za koju znam, jer ni jednu drugačiju ne znam. Ako jedna može, nema koja ne može samo ako hoće.

E, pa, nije tako. Nisam dovoljno porasla da ne pomešam slućenu i onda doživljenu radost sa ovo tuge što se nastanila iako je nisam htela. Radost delimo, tugu nećemo. Neka ostane tu gde je, nije tebi namenjena.

Slutila sam. Lepo je biti u vašem okruženju kad mrnđate tamo nešto svoje. Videti vas kad spremate klopu za sebe ili nas. Ustati jer si probuđen, ne moći otići do toaleta jer je stigla direktiva. Videti kao nasmejani, zadovoljni i sa iščekivanjem ređate po trpezarijskom stolu sve ono što sam htela ja da vas zatekne i obraduje kad uđete. Ili, čuti kako vileniš bez ikakvog razloga, zabrinuti se zbog toga, a onda shvatiti da ti je potrebno da se čuje samo tvoj glas jer onaj drugi, na takav način, vidim, nećeš ni čuti. Jer, začuje se tišina iz koje bukne tvoj smeh koji natkrili sve. Zarazan, pun života, sreće, zadovoljstva, eksplozivan i nekako... nežan.

Samo mi se javi osmeh. Sve to nehotice vidim i čujem. Nisam uhoda. Ali tako je kad si pod istim krovom. A u ovim godinama samo to je prirodno. Tu, gde živimo.

Kažeš, takvi ste. Zoveš ga da ide sa tobom da mu kupiš poklon iako znaš da hoćeš da ga iznenadiš. Smeješ se na to. Kažeš, rekao je na godišnjicu da bi mogao da te zaprosi. Smeješ se. I ja sam, baš se lepo iznenađujete.

Ali nisam znala da ću se iznenaditi. Da će zaista tako i biti. Kažeš, neće te voditi kad bude kupovao prsten. Bar nešto da bude iznenađenje. Pa se smeješ, voliš ti iznenađenja, znam te. A jedva čekaš da vidiš? Jeste, kažeš, i opet se smeješ.

Prvi put da sam išta čula o vama od vas. Razumela sam, jel da da sam bila velika tad kad sam razumela? Morala sam da budem. Pa, na tvoju sreću od mene možeš dobiti samo isto to.

Zvezda si moja. Ostani tu gde si i bila. Na zemlji. A šaraj po nebu do mile volje. Ni to ne moram da ti kažem. Znam da znaš. A ta glupava tuga... iskopaću odakle kad mi uopšte ne treba. Nisi došla na ovaj svet za bilo šta drugo osim onoga što radiš. A radiš perfektno.

Radosti moja neka ti ova radost ostane jedina te vrste. Tu ponavljanje nije majka, već maćeha. Gora od svih.

I, ne osvrći se. Ni za kim, ni za čim. Preostalo je samo to da razumeš zašto je dobro, za tebe. Sve drugo znaš. I nažalost i srećom.