Poče naizgled fino. Osmehom, razumevanjem, blagim pogledima i smirujućim tonom sa tradicionalno provokatorske ratnoproizvođačke, bratovljeve strane.

Jer braća su muškarci osuđeni na žene raznih boja i dezena i ako im je život mio, a ne znam zašto ne bi bio, onda moraju da se pomire sa tim da nemaju pojma s pojmim kakve li su porođajne muke. Jer sve što o jadu i nevolji znaju to je ono što su doživeli u vojsci! U koju se ide punog trbuha i ranca, uz muzikante, prangijanje, svu svojtu i nesvojtu, dočim ništa od te dekoracije nema kad žena odlazi u porodilište!

I neka mi sad neko zucne da su se žene izborile za ravnopravnost. Jesu, tek što nisu!

Kaže mi brat, na to, da bi svaka žena pobila i svojtu i nesvojtu, a nedužne muzikante tek, kad bi joj se pomolili veseli sto će se ona osloboditi devetomesečnog izobličavanja stomaka i tela u celini i celosti. Samo strije pomenuo nije! A jel' neko ikada pokušao da priredi porodilji takvo iznenađenje, nasmešim se ja. Ajde, kaži!

On, ćuti. More, pokvareno je to do bola. Misli, sa mnom sedi i može da pribada pa da ćuti, kao ništa uradio nije, javno je mesto, paziću šta radim? E, našao je crkvu u kojoj će bogu da se moli. Nasmešim se, trepnem, pogledam ga u oči, krenem slatko i razdragano.

Šta ćutiš? A? Gde ti je argument? Imputiraš ženama? U mom prisustvu? Pa nisam ti ja ono dvopolno mitsko biće! Rodih i ja, vala, svi su znali da sam opsednuta pevanjem i pucanjem, a svi ste se pravili blesavi, kao ne znate!

Gde si bio, recimo ti, bratska gromado, pa da me obraduješ jednom pesmom bar, makar dečjeg hora „Kolibri”?! Nemoj više da mi tu glumataš brata koji me šatro voli više od ostale braće! Ti voliš? Pa još, više?! A?! Ubedi me sa dve reči!

A kad si, pa, za ovog hiljadugodišnjeg moga postojanja u statusu sestre rekao da me voliš?! Sad si mutav, a? Neko ti odsekao jezik? Eeee... a onoj tvojoj, što neće da ti skuva na kašiku da pojedeš, što plaća da joj druga žena pegla veš i čisti kuću, što ne izbiva iz „Cepterovog” wellnes centra i opričava kakve su kupke od čokolade za koje je čula od Jelene Janković ili Ane Ivanović... Njoj kažeš da je voliš! Ona ti je sve! Bez nje ne možeš! Samo u nju gledaš! Sestru, ko šiša!

Bitno da si nju našao, a dok nje nije bilo, ko je za tebe od rođenja, bre, lagao da si kod mene i da spavaš dok si ti po parkovima i bog te pita gde sve menjao ženskinje redovnije nego li čarape i cedio bubuljice?! I kad si se u betonske cevi za toplovod, PTT kablove i ostale žice, zavlačio sa onim tvojim prepoštenim kalašturama?! I to mi je hvala za sve što sam učinila za tebe?

Sve mu to lepo rekoh, ali samo staloženo, damski, biranim rečima. Vaspitana sam, znam ja da ona kučka hoće da se ja izletim, da mu život zagorčam, pa da onda ispadne da ja nju ne gotivim, da joj i ja smeštam na sitno i na kvarno, da sam se uortačila sa njegovom mamom, a da mama komanduje tati i da ona, sirota među nama pakosnicima, ne zna kako da se ponaša da bi nam bilo potaman.

A držimo je kao kap vode u pustinji, pustinju jednu dabili pustinju!

./...

Ona protiv mene? E, kukavica sinja, nema ta veze s mozgom, na čistac ću ja nju da isteram pa će da vidi moj brat jednog dana, i to uskoro, vrlo uskoro, možda i večeras ako mi samo pukne film, sa kakvom se pokvarenštinom uhvatio i, srećom, dete još nije napravio. Ma, ima boga, neko to odgora vidi sve! I čuva dobre duše kao što je ove moje zaslepljene budale...

Što neke žene umeju da obrlate muškarca i da mu se prodaju kao svetice, pa to je antička tragedija. Ama ni tragedije nema bez komediografskog zapleta... Ne zna se šta je ovo, ali svakako ima da bude raskrinkano, makar petoro dece izrodila, ko je šiša, neka gaji sama, bolje nije ni zaslužila!

A on, ljubi ga sestra, sav lep k'o upisan, pa još obrazovan, u vrhu je opštinske vlasti, i to jedne od četiri najstarije gradske opštine, ima tek tad da nađe pravu, zna se šta je iskusan muškarac u današnjem deficitu, u kome su suficitarni ovi japiji i ostali napucani metro do feminiziranih žgoljavaca.

Neku, sa republičkog nivoa, kakav crni gradski. Ima Bog da ga vidi! Da dobije poziv Braka Obame za Molitveni doručak! A ne sa ovom Natalijom, nema pas za šta da je ujede, nosi naočare kao tegle, kao džogira i ide na jogu, bože mili, mora na koncerte u Kolarac i SANU...

A tamo besplatan ulaz! Blamira ga, a i mene, umirem od stida svaki put kad je čujem da, povrh svega, to i preporučuje! A ovamo joj cilj da ispadne moj brat običan bednik, golja koji ne može ni dve ...ene karte da kupi! Misli da se ne vidi da se nešto izdiže iznad nejga jer on ima „samo” fakultet, a ona, ko je ona? Učiteljica na fakultetu, eto šta je!

Ne znam kako sam izdržala da mu ne sunem sve ovo u lice pa nek' se puši. Ma, nije lako biti sestra, svašta moramo preko glave da preturimo, samo duša naša zna kako nam je kad se ožene.

On, sedi, sluša me, istina, pažljivo. Podržava me, dolazi mu do mozga, čim se smeška. I ne trepće ni on, gleda pravo u oči, onako milo, kao nekada, kad smo bili mali... Dobro, ne baš tako, malo drugačije, tad me je vukao za kike i obožavao da me nervira, pa sam morala da ga bijem i da potom zovem moju mamu da mu održi vakelu. Tatu neću da pominjem, nije bitno zašto.

Lepo izgledaš večeras.

Mal' ne padoh sa stolice kad to čuh. Gledam, a on to meni zbiljski. Trepnem, proverim, vidim, smrtno ozbiljan. Kako, odakle znam kako me gleda? Ko ga to bolje poznaje od mene? Da nije možda ona uspela da ga upozna za naprstak godina bolje neg' ja za ceo život? Koju je vuk'o za kike, mene il' nju? Koju gađao praćkom i valjao se od smeha sve dok ne dobije kamenčinu posred stomaka?

Šta si rek'o, upitam tiho.
Da lepo izgledaš.

To si rek'o? Ti ćeš to da mi kažeš? Baš i ti? Da me u oči gledaš i provociraš? Jel' nemam ja oči? A? Slepa li sam? Nemam ogledalo? Ne vidim sebe? Ne znam da mi je koža lica mešovita od puberteta i nikako da je sredim? Ne znam da mi kosa nije dovoljno gusta? Da ne smem da nosim kratke frizure zbog klempavih ušiju? Da nemam šta da obučem više! Svi me poznaju po garderobi!

Nisam kupila ništa dvadesetpet dana! Nosim tuniku od prošlog meseca da sakrijem stomak! I suknje koje ne idu uz telo jer imam debele butine! Kaput od prošle godine, ej, bre, pa ko to još radi a da drži do sebe?! O cipelama i čizmama da ne pričam... Tek o tašnama! Nakit, uh, otkad ništa nisam dobila na poklon... Od kad sam raskantala sa onim pederom...

Šta, on mene ostavio? Ahahahaaa... Aha, jes'! Baš tako je bilo! Ovakvu on ostavio, ma daj, leba ti, ne zasmejavaj me.

./...

Izgurala sam i tu provokaciju kao prava Lady. Javno mesto je javno mesto, ali kad ga savatam čim izađemo napolje, a nema one njegove, ma vala i da je stoput tu, ima da mu očitam bukvicu kao nikad u životu!

Ne sekiraj se, nisi debela. Baš ti je super linija.

Gledam, ušima ne verujem. Sloši mi se, uzmem gutljaj vode da dođem sebi. Pripalim cigaretu, ma neću da ga pogledam, samo da se dodatno iznerviram. To ga ona njegova naučila, misli da sam glupa pa ću da nalepim. E, ima da vidi da je pročitana kao stara knjiga o kojoj je Jesenjin pisao, a kad ja pročitam tu više nema ko šta da nađe, niti jedno slovce.

Da, nisam debela. Super mi je linija. To mi kažu sve žene na poslu. Svakog dana mi govore. Po nekoliko puta. Misle, glupa ja. Baš će žena ženi da kaže istinu. Joj, kad će to da bude, bar jednom u sto godina, pa da čovek ima razloga da slavi što postoji! Kao da ja njih ne znam!

Ali se i ja pravim glupa. Neka misle da ih nisam provalila. A čim im okrenem leđa, odma' komentarišu kako su mi debele butine, kako mi stomak nije ravan, kako nosim tuniku od prošlog meseca, al' uzalud kad se sve vidi...

Kako, otkud znam?! Šta, ti radiš sa njima? Ili ja? Ti znaš ko su žene? A? Ćuti bre tu i pokrij se ušima, vidim kakve su ti bile sve do jedne, pa i ova s kojom si se oženio! Evo, sad ću da ti kažem kako znam. Svakog bogovetnog dana samo pričaju o dijetama. I to isključivo kad sam ja tu!

Te pilotska dijeta, te Ju-En dijeta, te voćna dijeta, te povrćna dijeta, te dijeta s mesom, te bezmesna dijeta, te dijeta doktora ovog i doktora onog... Pa sa dijeta pređu na liposukciju. Pa na lasersko otklanjanje strija, al' kažu da ni laser ne može da ih skroz iskoreni... A taman sam se bila obradovala da je medicina uznapredovala, za svaki slučaj, nikad se ne zna kad će i strije da me napadnu, kakve sam sreće...

Eto, jel' ti sad jasno odakle znam? Samo kad sam tu drve o tome, šalju mi poruke, pokvarene i licemerne da to normalan um ni zamisliti ne može!

Kao da su znali, tvoja pesma!

Došlo mi da ga gađam svime što ima u restoranu, ne samo na našem stolu! Još i u kuhinju da odletim po fritezu sa vrelim uljem, makar i pomfrit bio unutra! Gospode, daj mi snage da ovo veče izdržim, ona njegova je sami đavo, vidi šta mu je uradila za samo četiri meseca braka! I ono mali zabavljanja! Daj mi, gospode, samo sad snage, da budem svoja i ostanem mirna, a posle, šta god ti volja, neću da se bunim.

Ni pogledala ga nisam. Toliko je teško bilo sestrinskom srcu. Samo sam gledala ispred sebe. Kao, koktel nešto zagledam, kupujem vreme da se saberem.

Uredu je, sasvim, što ti, kao brat, uopšte ne slušaš šta ja ovde pričam. Razumem te, nije ti lako. Da me slušaš ne bi čuo šta orkestar svira. Niti bi znao da je to moja pesma.

Ja rekla, moja pesma?! Nikad! Ni u ludilu! A... Jel? Ti to zabadaš nož posred srca! Ti?! Brat!? Ti da me potsetiš da sedim u jednom lokalu, da se svuda oko mene devojke ljube, da ja tražim oči kao njegove, da ga sanjam, da ga zovem da se vrati, da ga volim do groba?! Pa, kakav si to čovek, života ti? Ajde, reci, kad bih ja to tebi uradila?

./...

A!? Šta kažeš? Kad? Kako lažeš, kao pas lažeš! Lažeš kao čopor pasa! Čopor pasa lutalica! I to ne onih pedigiriranih, što su ih Beograđani i ostali balkanski građani poizbacivali iz stanova! Kao oni mešanci ulični, e, kao takav čopor lažeš! Sram te bilo!

Ja tebi puštala Tomu? „Sećaš li se Sanja”? „Sve što imam ja bih dao za Ljiljanu”? Ko ti je uopšte taj Toma!? Kakve to splačine pominješ? Brukaš me ovde pred svetom? Jesil' me zato zvao na večeru? A? Ma, sad ću da ti puknem jedan posred tog tupavog lica iza kog je mozak od slame!

Herbert fon Karajan, alo, bre, novogodišnji koncert Bečke filharmonije, svake godine, u direktnom prenosu, samo ako sam budna! Nisam ja kriva što javni servis ne reprizira Bečku filharmoniju nego španske serije! Šta mi je ostalo da gledam kad nemam s' kim više da izađem? Kako nisko od tebe, stvarno, podlo, ja se tome ni u ludilu nisam nadala.

Kakav si brat bio kad si bio sa Sanjom, samo kad se setim... Pa i sa Ljiljanom, nije ni ona bila tako loša... Ali, bre, otkako si sa Natalijom, to je strahota u šta si se pretvorio! Preko noći, čoveče, zar ne vidiš više šta ti radi ta žena?!

Mislim da Natalija nije tema za razgovor između nas dvoje.

E, tu je bio kraj. Kraj svih krajeva. Dno svih dna. Totalna kataklizma. To se ne prašta. Ne, vala, nema tih para, ni Trezor SAD tu ne pomaže.

Šta, SAD najveći dužnik na svetu?! Najviše duguju UN-u?! Kinezi im pokupovali spoljni dug?! Brik, šta ti tu meni brikuješ? Da kažeš da sam glupa, da ne znam šta je brik? Ajde, kaži mi ti, da čujem, prosvetli me ovako nepismenu. Ajde, ajde, nemoj sad da bežiš. Pričaj, bre, šta je brik. Nemoj sad da pravim skandal ovde!

Brazil, Rusija, Indija i Kina? Majke ti? Eto, da sam juče umrla, to ne bih znala. Keva da mi rikne. Da sad ne bi tebe, dibidus propadoh. Ko je završio političke nauke, ja ili ti? A? Meni će jedan obični hemičar da drži govor o tome šta je brik... Ćuti tamo i pokrij se ušima. Sad mi samo reći da se sve piše velikim slovima pa da umrem od smeha.

Ahahahaaa, pa tu sam te čekala! Jao, majko, kako si naivan, kao beba! Kako te je Natalija zaglupela! Pa osnovci, bre, znaju kako se piše BRIK. Da, da, mislila sam na slatko mleko u brik pakovanju! To tvoja Natalija, nju da pitaš, da vidiš koliko BRIKOVA kupi na mesečnom nivou!

Ko bre, koga, ovde vređa sve vreme? Pa od kad uđoh ti kao da si s' uma sišao! Navalio si na mene, nikako da mi se skineš s grbače! Muka mi je od vas muškaraca! Više mi je stvarno muka! Svi ste vi isti! Kao da vas je jedna majka sve na svetu rodila!

E, nemoj tu da mi prosipaš te tvoje fore, života ti! Sad ćeš da me zasmeješ, sad si se setio da budeš duhovit? Sad, posle svega?! Kasno Marko na Kosovo stiže! Prvo skačete po živcima, ponižavate, provocirate, naslađujete se, krv nam na slamčicu pijete, fali samo još i da nas ne bijete, nego pobijete, sve do jedne!

./...

A ja se ubih da budem fina, vaspitana, da ne nasedam, ama ne može se, i žena ima dušu! Nismo mi sve iste kao tvoja Natalija i one moje Natalije sa posla! I mnoge Natalije iz naše familije! I one iz komšiluka! More, da se ti lepo nosiš! Jel' znaš?!

Ti ćeš meni da kažeš da glumim sveticu? Pred kim da je glumim? Pred tobom? Ko si, bre, ti? Pogledaj, papučaru jedan, na koje si grane spao! Ako, tako ti i treba.

Dabogda sve žene postale Natalije! Kud god krenuo, samo njih viđao! I Ti i svi vi! Na vam Natalije, crkli dabogda sa njima! Kad vam ovakve kao mi ne valjamo! Vama valjaju samo one što mašu repom, uvijaju se oko šipke, ona stvar im iz očiju viri i kad zažmure!

A, dobro veče, dobro veče...

Ha, to će gospodin da odluči! Gospoda imaju prednost, kao što se zna, žene su jači pol. Jedva čekam da vidim koju pesmu će da mi pokloni.

A, to ne, ne može. Nipošto. Moje ime je Jelena, tako da ne može na tu foru da se iskupi za ono što mi je večeras uradio. Mora neka druga. Ne padam ja na „Oj, Jelo, Jelo, Jeleno!”, to je moglo kad smo bili u vrtiću. Slobodno vi izaberite, on je smotan, nema veze s mozgom, ne zna on šta je muzika.

Može, ta vam je na mestu! Kao da ste znali da je dotako dno života! Hahahaha... Svaka vam čast, majstori! Toma je zakon! Besmrtan je! Njega najviše volim! Kakav Karajan, kakva Bečka filharmonija!

A jel' može posle od Jece Karleuše „Baš je lepo biti ja”? Kako, ne znate? Kako to, znate al' ne svirate? Pa, dobro, a jel' može od nje „Devojke vole dijamante”? A, ne svirate Karleušu... Ne razumem, al' 'ajde... A „Kukavicu” od Cecka!?

Hahaha... Znala sam.

„Kukavicu” znaju svi muškarci, nije to slučajno, nije, kad vam ja kažem, a ja znam šta pričam! Prepoznajete se, svi ste vi kukavice! Da nije nas, žena, da vas vučemo kroz život, umrli biste od gladi i od zaraze! Posle? Ma, ništa, posle će on da peva, kad ostanemo sami. Nemate pojma kako će slatko da peva.

Aha, odlično peva. Ni sam nije svestan kako divno peva! Od kako je s jednom Natalijom, jao, što taj peva! Kao u onom filmu, znate, mekeće kao jarac, samo još bradu da pusti! Hahahaaa... Carica sam, nego šta, nego da jesam! A svaka carica je svetica! Samo što on to nije znao, pet godina već živi u inkubatoru s' tom Natalijom, baš lepo što ste ga obavestili, od sad samo ovde dolazimo!

Ma, to se podrazumeva, majstori. Bez Natalije, of kors.

D.P.
12.01.2012.
(FB)