Nekako se bez ženskog valjanja u blatu izborim za kartu, pa trk na drugi šalter da čujem gde mi tačno staje moja kompozicija. Mora se proveriti, ko zna šta je ona guva napisala na karti. Vele, kolosek taj-i-taj, ali voz kasni.

Ni pitala nisam da li kasni. Ne setih se da još i toga valja da se setim ako sam uzorna građanka sa finim domaćim vaspitanjem.

Jel? Kasni? Vele: jes'! Aha. A, kolko? Rekoše, valjda, sat. Aha, znači to je prolazni voz, shvatila sam! Ne, vele, nije prolazni, već me miomirišu s podozrenjem. Pa, sto uopšte kasni kad je odlazni?! Gde je tu logika?! Gledaju me belo. Lepo im u sebi smrsim još belje i pikiram trafiku. Kad tamo, repriza Mohačke bitke, ovaj put zbog cigareta i štampe, grickalica i sokića. Sedi čovek u trafici i neće da prodaje.

Plaća ga gazda da razjuruje kupce. Sve što ti treba moraš sam da uzmeš i tutneš mu pod nos, umislio da radi u bivšem Miškovićevom lancu supermarketa. A nigde znaka delte, bar onog iz grčkog alfabeta! Odbijem da budem razjurena jer sam jedna jedina, nisam gomila, nisam masa! Nisam na demonstracijama pa da na mene baca suzavac! Pokupujem šta sam htela, ali iz bitke izađem sa glasnim žicama u takvom stanju da nekoliko dana valja ćutati e da bi se rehabilitovale.

Baš lepo, konačno ću biti žena koja ćuti. A takvima se divim do iznemoglosti. Jer, znaju znanje. Ćute i teraju po svom. Još su i gluve. Nisu proklete kao ja i moja sorta. Sve vide, naročito ono što nikako nije za gledanje. A i mrtve bi lanule, samo da se može.

Odatle u železnički restoran. Naručim tursku, mal' me ne ubi zapanjeno muško. E, dobrodošao i ti ovako rano, ja ću tebe, nećeš ti mene! Turska kafa i šlus! Pola veka je u ovom regionu pijem kao takvu i sad će mene neko da uči kako se zove ono što znam kako se zove! Vidi čovek raspomamljenu ženu, dijagnozu zadrži u sebi, donese tursku, ali baš.

./...

Sitnice čine život lepim. Budem srećna. Ne idem na posao, ne gajim dete, ne akam se sa čovečanstvom u užem i najširem smislu, već uživam sedeći u restoranu, u pogledu na perone, vozove, u glasu žene koja obaveštava koji voz doš'o, koji neće i za koliko a ne zna se zašto, koji pristiže, koji se sprema da krene, koji tek što nije krenuo...

Osmehnem se. Uprkos svemu, dan je počeo lepo.

Pripalim cigaretu, počinjem da zaboravljam na sav svoj život. Pa jel' idem da se od njega odmorim ili smorim? Obuzme me neka milina, lepota, svu hornočno neispavanu. Putovaću vozom, ej, kao nekada! Tolike vekove nisam!

Posle nešto manje od sata platim, nadignem se i pravac za onaj informativni šalter. Jel' voz beše stiže za desetak minuta? A, ne, veli čovek.

Podignem obrvu, ćutim. To je bio pre sat, a sada kasni dodatnih sat, objasni mi stručno.

Gledam ga, mislim, al' je našao kad će da se šali, pa još i sa kim. Nenaspavanom mnome. Gleda me, vidim, da ima išta dole, lagano bi spustio ruku i mlatnuo me među oči čarne. Smirim iskolačivanje i pitam naravno fino, ne zna čovek da sam tad najgora, da li sam dobro razumela da moj voz u polasku kasni ukupno dva sata, i to sa polazne stanice. Aha, veli šalterski informatičar tonom koji skida maglu sa očiju: valjda da budem srećna što je takvu budalu prosvetlio.

Okrenem se na petama, u znak protesta odbijem da vilenim, obrušim se na onaj restoran od maločas. Upadnem strojevim korakom, sednem tako da stolica umal' nije pukla, zovnem još jednu tursku, ovaj put stigne u rukama istog edukatora ali bez seminara za početnike kafopije: da je to srpska, kuvana, crna, domaća i ne znam kakva, samo ne turska.

Dobijem takođe bez bečenja mineralnu, bez leda i bez limuna (nikad neću shvatiti limun u mineralnoj vodi, niko ne mož' tu da me preedukuje).

I nastavim da se esemesujem sa bivšom zaovom i sa prijateljem. Ona na poslu, jedva čeka da dodjem, kažem da i ja jedva čekam i da je blago njoj, radi u kuturnoj ustanovi i posao svakog dana završava u pola dva, a ne k'o ja, isto u pola dva, ali posle ponoći.

Kako je ona zauzeta, krenem da kukam prijatelju. On se zeza, ja se smejem al' kiselo, to se u esemesovanju ne vidi, sreća pa nemam videopozive! Nekako ode muka, izgurah i ta dva sata. Platim još jednom, pa se evakuišem za moj omiljeni šalter.

Tu me čovek velikodušno časti drugim dodatnim satom. Sve skupa, na gomili imam čak tri sata, ne računajući svoč na mojoj levoj ruci.

./...

Tu mi pukne film. Em sam nenaspavana, em čekam ko budala, em bih već prešla pola deonice do Niša, a ja još dreždim na stanici bez ikakve nade da će doći bar konjska zaprega, preteča vozova svuda pa i kod nas. U prinčeve na belim konjima nisam verovala ni kao predškolac, mada sam čitala sve bajke po spisku, napravljenom u biblioteci.

Odvučem se povijena repa u restoran, sfukljam na stolicu, niš' ne budem pila. Ne pije mi se, htela sam da putujem a ne da puštam korenje na železničkoj stanici! Sad ću ja lepo kući, pa u krevet, da me Bog pogleda, ima da se naspavam kao beba u porodilištu.

Objasnim bivšoj zaovi faktičko stanje stvari, oće da me ubije, veli, pročistila sinapse da pričamo. Toliko se videle nismo, dodaje, a ja joj trebam. Pa, i meni treba voz, a ne vozanje koje mi non stop daju! Javim ja i prijatelju. I on isto. Prete oboje, oće glavu da mi seku. Pogledam lepo mobilni i priupitam se šta ja to zaboga radim. Kod koga idem? Pa, oni eksperti za giljitinu, a ja mislila izvidaću s njima rane tranzicione svakodnevice!Tu se uplašim giljotine i odlučim da odem uživo do u nji'ov Niš, da im stručno objasnim sve što su zaslužili. Oni mene za glavu da skrate!

E, sad ću, uinat njima, da čekam voz kao drakstor. Non stop!

Posle tri, četiri sata, eto mene u kupeu. Prvi razred! Kao nekada, u prvom razredu! Vesela. Jes' lepo ono truckanje, buljenje kroz prozore. Stari voz, prljav, drndav, sve kao nekada, a i prozori dovoljno čisti, sve se vidi. A tek što su veliki! Znalački sam se uvalila na sedište do hodnika, da mi ne promakne štogod sa preke strane! I tako gledam, ko suncokret onog ludog slikara. Malo vir kroz prozore, malo sa društvom u kupeu, malo esemesovanje, usput grickanje, kad vidim – voz ide unatraške! Vraća me kući!

Pa gde sad još i taj maler, ovo stvarno nije normalno! Savatam konduktera u trećem vagonu od moga, tražim podnošenje izveštaja o radu u cilju smenjivanja zbog lažnih obećanja i izvlačenja mojih para iz mog novčanika! Ispreslušam ga, istražni sudija nije morao da se muči izlazeći na lice mesta. Dam mu reč na pet sekundi. Ko ne ume rezime dati, taj ne ume ništa da kaže, dake nema šta da ga slušaš, odmah smenjuješ i proglašavaš sebe i za konduktera i za mašinovođu.

Ispostavi se da je to neka zaobilaznica i da neće svu takvu, pošast za srpske železnice, da me krijući od mene same vrate mojoj rođenoj kući.Dakle, sve je pod kontrolom, posebno kad voz ide unatraške, jer i tad on ustvari ide napred, samo putnici toga nisu svesni, jer su neobrazovani i nervozni.

U srpskim železnicama ne dele bensedine, rešiću ja taj problem čim održim bukvicu onim mojim dušmanima iz Niš. Ne može to tako. Cela Srbija na bensedinima, eno svi mediji, i štampani i elektronski, svakih pola meseca o tome javljaju ekskluzivno (svi su ekskluzivni, naravno, i niko ne prepisuje ni od koga, niti se smara da proveri jel to baš sve tako), a srpske železnice nemaju ono što treba da imaju radi očuvanja duševnog zfdravja i emotivne stabilnosti nacije i građana, ali zato imaju ono što putnicima ne treba: red vožnje koji samo zbunjuje narod!

Kasno ljudi shvate da ustvari ne treba da žive po kućama, već na železničkim stanicama.

./...

Esemesnem prijatelju da vidi kad imam voz iz Niš za nazad, datum taj-i-taj, doba dana to-i-to (ovo drugo, ako mogu da biram, već kapiram s kakavim alalma se borim). Oće, veli, kako da neće, sa'će proveriti. Baš mu hvala, pravi prijatelj.

Padnem u trans sa muškinjem u kupeu, kad zvoni aparat. Nepoznati broj. Ajoj, što volim kad me zove neko ko mi nije memorisan! One što kriju identifikaciju odma' otkačim. Na ove druge se sažalim, možda u nekoj hići okrenuli jednu cifru pogrešno pa će misliti da su birali pravi broj.

Te se sva humana ritualno javim. Mrtva ozbijna. Uslovni refleks sa poslovnog ratišta. Ni Pavlovljev pas mi nije ravan.

- Molim?
* Gospođa Idi-Mi-Dođi-Mi?
- Ja sam.
* Ovde Železnička stanica Niš. Pitali ste kad imate povratak za Beograd, pa da Vam javimo. Imate...

U momentu se snađem. Nema da se zgraneš kad su vanredna stanja, jer ćeš i vanredno i dodatno da nadrljaš k'o bugarska skupština. Prekinem prijem informacija.

- Gospodine, budite ljubazni, recite mi odakle Vi, sa železničke stanice u Nišu, znate kako se zovem, gde putujem i kad hoću da se vratim?

Ubih čoveka bojom glasa. Drugo nije ni zaslužio kad je sumnjiv da sumnjiviji ne može biti. A zna se to što se zna, prema tome, ima odma' istina na videlo. Makar i telepatskim putem!

Sa one strane, smeh i to zarazan, samo da nisam pod dejstvom uslovnog refleksa. Odmaknem rođeni telefon, pogledam ga, vidim, moj je, nije tuđi. Vratim na uvo. Onaj se još smeje! Da se zagrcne! E, srpske železnice, na koje ste vi grane spale, da sam juče umrla ne bih znala!

- A šta je smešno, gospodine? Odakle Vi znate ko sam i odakle Vama moj broj telefona?
* Alo, ludo, pa to sam ja!

./...

Tu se zabezeknem. Ali dibidus. Dođe mi da puknem. Em sam nenaspavana, em se provodim na srpskim brzim prugama kao nikad u veku, em ovi iz Niš oće da mi skidaju glavu, em se, povrh svega, šegače sa mnom! Ali, kako da se ne smejem samoj sebi kad mi je jasno da bih trebala dobrovoljno da se prijavim nekoj od insititucija sistema u kojima se za dž dobija i krevet, i hrana? A vala i nega svake vrste!

Prasnem u grohot, ori se ne kupe, već ceo vagon, suze liju, stomak boli od smejanja, ne mogu ni da se zaustavim niti da progovorim. Niš' ne vidim, niš' ne čujem. Dobro je što odoh od kuće, da se ono dete odmori pošteno. U neko doba, pogledam oko sebe.

Brižni pogledi saputnika. Čuli ljudi šta pričam, nisu čuli šta sam ja čula, samo što nisu počeli da vade bensedine iz tajnih džepova. Prizovem se pameti, zahvalim se što su me istrpeli.

Od tada, jok vozom. Samo autobus. Pre ću peške, nego prugom.

Spremam se ovih dana na Žabljak. Bonerova jakna, Romikine čizme, ranac, sva oprema je već spakovana. Bensedina, kao gradski magacin za državne apoteke, ali posle tendera.

Ništa auto stop, ništa restorani iza krivine kojima kvalitet kuhinje reklamiraju kamioni sa prikolicom i stranim tablicama. Sama svoj majstor.

Nisam se raspitivala kakvo je stanje na putevima. Mediji svakih pola meseca ekskluzivno javljaju da koridor ovaj i koridor onaj kasni. Iz iskustva znam, da nema veće robije nego ići železnicom.

Nosim diktafon, Sonijev, ništa ja sa mobilnim od onda ne petljam. Sve što vidim, ima da snimim.

Ako se ne javim, progutala me neka kosmička rupa na srpskim tranzicionim putevima. Za dete više ne brinem. Em punoletna od skora, to samo za državu da joj učinimo da bude po njenom, punoletno mi dete odavno, ko i sva tranziciona deca, em ima momka, em ne liči na majku čak ni fizički. Krov nad glavom ima.

A, putovaće, veli, samo avionima. Jer, zanimaju je bespuća Južne Amerike, Afrike i Azije.

Kakvi li su tamo putevi gospodnji, mora da će ovi naši da joj budu od koristi.

D.P.
05.01.2012.
(Preuzeto sa FB)

Sve zavisi od toga ko čita. Npr, mojoj sestri koja živi u Hjustonu, dopalo se, kaže, ulepšala sam joj veče, nenadano se nasmejala. Houston, we have a problem! Big! Pitaću i nju da li sam dobro shvatila. Da bi bilo lepo s moje strane da se i ovde pozdravim?

Ma, smejala se moja sestra k'o lud na brašno! Milo ženi što je oš'la odavle:) Višamo se uživo samo kad ona dođe, avioprevoz za mene ne postoji, posebno ne prekookeanski. Jbt, one turbulencije i propada na nad okeanom... Tri bela dana jahanja po nebu... Fuuuj! Jedared rknuo grom, nestalo struje, dete mi bilo malo, džaba fotelje u onoj tamo klasi do kabine, ščepala sam je i u krilo, deca vrište... ma, sve to za moj a ne sestrin novčanik!

A „tupoljev” što je odvratan! Naopak skroz, nema logike ama ni za lek! Jbt, u tri posle ponoći nam kažu aj u avion. Belu mačku ne vidim, zapucam, viču kud si pošla. Pa u avion, neću na Mars! Pa ne tamo! Ma, čoveče, ti ćeš da me učiš gde se ulazi u avion?! Ma, ne tamo, gospođo, tamo je pilotska kabina!

lol

Pravo mesto za mene, leba mi. Da odglumim kamikazu i završim priču za sva vremena. Ulazi se otpozadi. Trebaju ti noge od sto kilometara. Dva reda dasaka levo i desno, zakačaljke a la Anakonda (leglooooo, nisam je poznavala, al sad ću je tutnem u priču!) i šlus... Oprostite, a šta je ovo što visi, pitam ja, radim svoj ženski posao, moram da se obavestim. Kad me ne ubi pogledom. Jbg. Da me pito za recept i ja bih njega. Kaže, za padobrane. A? Zar ne vise na leđima? Jbg. i njemu. Prima pare da priča sa mnom, ko mu kriv što mu takav poso. Objasni mi potanko, sve sam razumela. Kao i uvek. Samo mi kažeš lepo, sve mi odma jasno.

Najednom, nesta struje. Mrkli mrak (e, moj književni Presipač, blago tebi što ne znaš to što ne znaš). Muk. Vele, gašenje cigareta. Ugasim ja da doprinesem brzoj popravci aviona, gde bre da se srušimo ni lopatama neće da nas pokupe!

Naravno da sam se prva oglasila na tradicionalan, opštepoznat i totalno neprihvatljiv način.

Šta to bi?! A? A što nema struje?!

Zaduženi za mene nije imo mač da samurajski podnese idiota.

Letimo iznad nezgodne teritorije.

Šta ovaj trabunja, majko moja, kakvu su mi to budalu dali... uh...

Kakva nezgodna teritorija?

Pa, dole su Hrvati.

Pa šta onda?

Pa, ništa. Biće im žao ako nas ulove na radaru.

Itd. Itb. Tupoljevi su ružni. Nijedan avion nije lep. Noge su zakon. A trčanje... ustav, to je jače i od zakona.

PS

Ovo je za korektnost, WM:*

Primitivno.