Potomkinju, fala na pitanju, nisam obavestila, na um mi ne pada. Hoću da je obradujem! Kako niko ne može, nego majka, najdraža jer je jedina! Kad već niko ne može da voli dete kao majka, posebno ne otac, razumljivo je da niko s njom ne može da se nosi ni u čemu, pa ni u veštini pripremanja raznih iznenađenja. A sad obavestih čovečanstvo da ne brine o mojoj potomkinji, mogli bi malo meni da posvete pažnju! Jer, naviklo moje dete od malena da ono postoji da na njemu treniram duhovni boks, izveštilo se u odbrani, pa usavršilo napad. Sve na mojoj koži! Ma, nikom je ne deru kao onome ko ih najviše voli. Svi, a ne samo deca. Elem, eto zašto moram da priredim iznenađenje. Da ima ko da me brani.

A braniće me đuvegija lično. Ne moj, nego njen. Vidim mu profil na Fejsu, mračan neki tip. Kose do ramena, oklop na kome bi Obilić zavideo da je živ (ko je kriv Muratu što se odmetnuo u sultane, umesto da je plandovao u nižoj vojničkoj rasi), o maču ne bih da se izjašnjavam. Ne razumem se u muška napadačka sredstva.

Moje skromno predznanje meni je potaman. A znam da su pri vrhu najzeznutiji. Kao kod organa. Državnih. Auh, kako su oni na vrhu senzibilni! Kao seizmograf, registruju potres pre ma koje životinjke! Kad kreneš ka korenu (gde da pominjem dno, pa još dno dna, ispašće da aludiram na sunovrat!) sve su manje osetljivi, a kad se spustiš do kraja tu je jedna masa živih ćelija koje veoma saosećaju sa senzibilnošću onih odgore, koji, pa, ne vide one odozdole jer je naišla neka bela sumaglica i prekrila im vidike.

Braniću se i sama, neću ustuknuti pred potomkinjom. Preferiram topuz dvanaestoperac, sa kaktusima, crvenim cvetićima na ponekoj bodlji, tamnozeleno telo od sunđera za ikebanu, rukohvat od slonovače, ručno rađen, sa duborezom - motiv da je mitski potop. I, naravno, da nije firmiran. Svako zašto ima svoje zato, pa i moj unikatni topuz ima razlog postojanja.

Drugi razlog zašto ekskluzivu krijem od potomkinje je ovaj: niko me osim nje neće pitati ko je đuvegija. Ostatak sveta ima ritualnu mudrost: A ko je srećni dobitnik? Njemu bi u impozantnom broju izjavili saučešće. Oterali bi mi plen!

Nisu oni mizantropi, poznaju me, znaju kakav sam predator. Spasavaju nedužnu dušu. Unapred se zahvaljujem i sve odreda podržavam. Jer, ko više voli čoveka od predatora?

./...

Kako sam došla na ideju da se udam? Heh, teško žabu u vodu naterati. Ceo život gledam šta radi ona što je glumila Kleopatru. Zavidim joj. Ja bih da budem Kleopatra bar na filmu. Da imam onakvu funkciju, Angelu Merker da oduvam, kao što je ona oduvala Margaret Tačer koja je oduvala Foklande. Pa da me zbog mene, a ne funkcije i kvadratnih kilometara nad kojima se proteže moja moć, vole onakva dva muškarca. Vojskovođe i imperatori! Kakvih danas ni za lek nema, jer nema više starih, dobrih imperija gde se znalo ko kosi a ko vodu nosi. Ovo danas šuć muć pa prospi. Od svih, Gandi beše najbolji, a i od njega nikakva vajda, samo ćuti, ćuti, ćuti... I umro tako ćuteći!

A Elizabeta? Ne samo da ima omiljeno ime u lozi Vindzora, već se udavala osam puta, pritom dvaput za istog, a taj isti je glumio jednog od one dvojice imperatora. Sad, ne vidim što je Elizabeta bolja od mene. Ako ona ima isto ime kao britanska kraljica majka, imam i ja ime poslednje srpske kraljice koja je život dala za pravo da voli i da ima potomstvo. Zasad je Elizabeta, glumica, bolja od mene, žene, samo po broju sklopljenih brakova. Ona vodi za jedan. Taman taj koji mi fali da izjednačim. A onda ću lako da je preteknem.

Mene su udavali sedam puta. Po raznim kriterijumima. I sva sedmorica su me ostavili jer nisam ispunjavala baš one kriterijume po kojima su oni odabrani. Jednom me udala mama, za sina jednog bogataša. Otkačio me kad su njegovi shvatili da moji nemaju ni za jedno obično prase da iznesu prijateljima za ručak. Sad, da li se prijateljem može smatrati onaj ko ti svaki put kad pređe preko praga potamani po jedno prase, a ti živiš u gradu, nemaš tor, nemaš obor, a nemaš ni rođake sa sela da ispomognu u nevolji, e, to je tema iz oblasti ekonomske filozofije.

Drugi put me udao tata. Čovek je imao doktorat sa Sorbone. Taj me je šutnuo čim je shvatio da nikad neću diplomirati, jer politički razlozi zbog kojih sam napustila studije nikako da izumru. Izumrla država, izumrli komunisti i komunizam se pretvorio u jednopartijski pluralni demokratizam, samo oni moji politički razlozi traju kano klisurine opevane u nekadašnjoj nam himni. Sad, što je Sorbonac prvu akademsku titulu, pa i drugu, stekao u onom istom komunizmu, to je tema iz oblasti filozofije razvojne pedagogije.

Treći put, utrpala me drugarica. Za nekog njenog rođaka. Koji me je iznebuha pedalirao jer je, usred noći, shvatio kako je brojno moje porodično stablo. Onda je sračunao, imali smo digitron, da svako dođe u goste i popije po kafu i čašu česmovače, a deca po sok, stari i iznemogli čaj, a bebe po malo Bebelaka, trebalo bi da čovek koji mene voli do kraja radnog veka radi samo da napoji moju svojtu. Sad, što je i sam imao grozdasto porodično stablo, to je iz oblasti filozofije osemenjavanja kroz vekove.

./...

Onda me je zbrinula komšinica. Za jednog finog udovca koji je živeo sa mamom i tatom, a nije imao dece, s tim da je imao platu aviomehaničara, one davne hiperinflatorne 1993. godine. Ja već nisam imala tatu, a nasledila sam poveći stan, pritom jedinica, ni sa kim ga ne delim, mislim stan, jer bračni status znači da si uvek žena jedinica, dakle, najurio me jedne zore rane kad sam mu rekla da neću da živim s mojom mamom nego sa njegovom jer mi se više sviđa a i naučili me moji pasivni preci da se žensko po udaji preseljava u familiju čije prezime dobija. Sad, što je to iz oblasti filozofije naslednog prava, druga je to priča.

Peti put je bio prvi put. Onom mom prvom supružniku poumirali i otac i majka, i babajka, tako da se problem praseta više nije postavljao. Na nagovor šefa orkestra iz mog omiljenog restorana, venčam se ja opet sa tim prvim. Prva ljubav zaborava nema, kaže narodna mudrost, a narod je, kao zbirna nebrojiva imenica, vlasnik više pameti nego ja jedna, prebrojiva do zla boga lako, sa sve šefom orkestra koji je maestro na violini. Ratosiljao me se već posle pet dana, kad sam mu iznela divna srneća leđa, prelivena čokoladom koja se cakli, nigde nije mat i ne vide se tragovi noža za premazivanje. On je hteo srneća leđa u lovačkom sosu. Sad, što je to filozofija lova kroz epohe, manje je važno.

Došao je na red momak u ranim pedestim. Moj ispisnik tadašnji. Njemu bila prva mrsna pravoslavna svadba. Joj, kako se ušikao od sreće što je stao na ludi kamen! Zbog mene, naravno, ne zbog kamena, gde će stvar biti preča o živog božjeg raba.

Ne samo da me je isterao u negližeu po najjačim udarima košave, nego me se odrekao preko svih štampanih i elektronskih glasila, kad sam uspela konačno da mu objasnim da sam matora da rađam, nego da bi bilo dobro da odemo do doma u Zvečanskoj ulici i odaberemo jedno, dvoje mališana, za potpuno usvojenje. Nije ga mrzelo da pokrene parnicu i poništi brak, koliko je kivan bio! Kaže, brak nije ispunio svrhu radi koje je zaključen.Sad, što je to filozofija prava na masline, sir, vino i reinkarnaciju putem spermatozoida, ostaviću po strani.

Zasad poslednjem, utrpana sam po osnovu mesta čučanja radne knjižice, za šta se pobrinuo jedan moj poslovni partner nakon što je shvatio da možemo piti kafe do sudnjega dana ali mu ćerku neću zaposliti u mojoj stranoj kompaniji jer sam nikakav faktor. Moja knjižica, radna, je čučala u jednoj stranoj banci, njegova u državnom organu o kome sam već rekla šta sam imala. Problem nije bio moj fakultet, završila sam ga 15 dana pre venčanja, em naprasno nestali politički razlozi, em tako pisalo u nacrtu predbračnog ugovora - da ga ne brukam time što u dokumentu piše da imam završenu srednju đubretarsku školu.

Razveo se od mene i dostavio mi presudu poštom, sa zahtevom za iselenje, a pod pretnjom prinudnog izvršenja, u roku od 24 sata, zato što sam bila uporna da sređujem oba naša stana, od kojih sam za drugi saznala slučajno, od osobe mlađeg ženskog glasa koja ga je povremeno tražila na broj u stanu u kom smo delili bračnu i svaku drugu sreću.

./...

Odlučila sam da se konačno udam sama, dosta mi je posrednika. Uveliko tražim devetog muža, a u potragu za osmim putnikom pustila sam socijalnu radnicu. Red je da se i država na meni izređa, pa nije ona gubava!

Prvi rezultati istraživanja javnog mnenja po pitanju devetog đuvegije su ohrabrujući. U ovim godinama, a još budim interesovanje! Godi, nije da ne godi.

Eto, pre neko veče ja se dopisujem sa sestrom iz Kovina, kad, hop, neko mi se javlja. Virnem. Muško, nepoznato, ugnezdilo mi se usred familije! O,srečo, nek si me na FB našla! Otkačim sestru. Otkačim i onu iz Osla, uletela mi u kazneni prostor, a onda u seriji sestre iz: Londona, Čikaga, Han Pijeska, Zrenjanina; koleginicu iz Brisela; brata iz Moskve i bratića iz Sibira; nekoliko bratanaca i bratičina iz Crne Gore (bi mi žao Jovane), kao i neke poznanike moje familije, uz koji komad komšija. Da se zna: prijatelje nisam otkačila, njih sam birala sama.

Bacim se na ono muško koje strpljivo čeka. Po slici, ništa da provališ o čoveku! Ali zato on provaljuje, neće da stane, duhovit neki stvor. Odmah me je oborio s nogu. Kaže, voli žene. Ne krije, ide in medias res! Odmah potom, tako oborenu (iskusan, tačno zna kad treba dalje) pita koliko imam godina. Priznam, i to smesta. Veli, a ja još patosirana, da voli starije gospođe. Au, šta da radim? Popridignu me radoznalost i nada. Pitam ja njega, a koliko ti imaš godina.

Na monitoru: 22. Gledam, divim se. Mama mogu da ti budem, femkam se ja. Vidim, sav pametan, on to baš tako i razume. Pa još pridodaje: takve mu trebaju! E da ne reče drugi put za tri sekunde - u množini, bio bi mi deveti i poslednji! Ko je pouzdaniji za donošenje čaja i odnošenje urinokulture od momčića u punoj snazi? Vršnjaci su, bre, kod mene završili epopeju. Nema više, šlus!

Ko im je kriv što imaju XY hromozome pa sad ne mogu da oni jure cifru 22, a ja sa dva X (iks!) u punoj snazi i mogu? I 18 ako treba, ispod ne idem, poštujem ja Krivični zakonik, još više zatvorske insititucije. Daleko im lepa kuća!

Bio je još jedan kandidat. U javnom gradskom saobraćaju. Javno, pred svima. Svađao se, bio horovođa. Smetao mi u esemesovanju, pa sam se brecnula da se nosi i izškoluje glas ako prođe prijemni, pa nek ide u nacionalnu operu, tamo se deru kao jarci sa one scene, ni mikrofon im ne treba kako su nenormalni! Smirio ga kompliment, ja se esemesovala. Nadomak moje stanice, stanem u red da izađem iz onog krkljanca. Kad čujem iza leđa: Veoma lepo ste uparili sve te nijanse zelene, gospođo!

Da nije bio daltonista, oprostila bih mu što je operski pevac. Ja iz autobusa, on zamnom. Neću da gledam u čoveka koji bi uzalud buljio u „Sve za ljubav, za ljubav sve” i ne bi video kako je ko obučen, kako je koja žena našminkana, koje boje su gaće (koja ih ima) voditeljki, a koje odelo voditelja koji se tako nabacuju kroz ekran da mi dođe da ih sve pokupim na gomilu i sprovedem eliminacioni ispit u jednom danu.

./...

Nemam vesti od socijalne radnice, ali ne mora da žuri, znam ja da su organi spori, tromi i zarđali do te mere da na đubrište možeš komotno da ih baciš. Samo nije red da tamo završe sa sve zaposlenima. Jer ipak je to fin svet, na nivou. Sve moj, rod, do mojega, roda. Krvnog, finansijskog, ideološko, seksualnog... Ma, milina od srodstva. A što liče jedni na druge? Ko da su od istog oca i od iste majke! Moram da prošetam do Jovanke Broz, ako me pripuste do žene da priupitam, izokola, jel stvarno istina da nikome nije mama.

Ili baba, možda već i prababa? Samo njoj verujem. Jer žena uvek zna da je dete njeno, čik muškarac da u to bude siguran.

Tako i ja znam čija je moja potomkinja. Zato i nosim onaj topuz. Fali mi samo onaj simbol mira, sloge i slobodne ljubavi, nigde da ga nađem.

Kako, zašto!? Pa rekoh li lepo da samo moje dete ima da me pita ko je taj čovek, a svi drugi ko je srećni dobitnik? Kako po osmi put da joj ubijem nadu da je taj čovek njen tata? Valjda će kad dođe na red deveti shvatiti suštinu hipi pokreta i zašto slobodna ljubav spada u filozofiju mudrosti, te da je, logično, njena komparativna prednost upravo to što ima toliki broj očeva.

Sve sam ja to naučila od Mime, Čole, Davorina i sličnih. Imali su oni mnogo više od devet, samo se nisu ženili. Kod nas se to naročito ceni u muškinja, vele, sposoban, nema koja ga neće, blago majci koja ga rodila. A kad to Mima potvrdi, a potvrdio je, tu više nema mesta sumnji, momak od stotinu ljeta.

Osim toga, na ceni su još i udate žene. Zato se stalno i udajem, da me cene. Neću, zar, dozvoliti društvu da me podceni, kad sam natprosečna. Aj da vidim koja Srpkinja ima samo jedan brak manje od Liz Tejlor? To da vidim i šlog da me strefi, nadomak cveta starosti.

D.P.
09. I 2012.
(Pretpremijerno - na FB, uz ovacije mojih sestara i braće, socijalna radnica još rmbači i nije stigla da lajkuje)

Opasno sam nežno biće! Cepaj, bre!
http://youtu.be/W21RzA7OaPY

Da javimo ambasadi da interveniše i što pre stigne urgentna ekipa? Diši duboko, smisi se, popij malo vode, na prozor zbog kisonika... sad će zaposelni u SC odreagovati, ne brini se, to je samo mali, malecni, ma bedan strah da li sam prolupala kad se još dvaput oću udati.

Hahahaaa... Meni je mozak izumro, nemam ga, tako da štikle nisu potrebne. Samo relax svako kog đavo tera da čita šta kreten piše... Svaka glupost dovijeka, pa i moja. Ne budem dugo još unesrećiteljica. Toliko je alternativnih adresa na ovoj beli svet.

E, majku mu, to je interesantna pojava!
http://youtu.be/5TPGwceHxBw