Ima nešto što ne umire za ljudsko srce.
More će ti govoriti o beskrajnosti, nebo o čistoti, a mračni čempresi o tuzi. A ti ćeš reći moru i nebu i čempresima: ,, Moja ljubav ima u sebi vašu beskrajnost, i vašu čistotu, i vašu tugu. Jer, zato što vas je moja duša obožavala, ona se sazdala od onog što je obožavala.''
Zvezde će ti govoriti o večnosti, a zore o svetlosti. A ti ćeš odgovoriti i zvezdama i zorama: ,, Iz moje ljubavi se rađaju mlečni putevi i nebeska kola, i mirna svitanja na planini. Jer vaša večnost i vaša svetlost nisu drugo nego atributi ljubavi.''
Večernji sutoni govoriće ti o smrti, a tišine o zaboravu, a ti ćeš odgovoriti i sutonima i tišinama: ,, Ima nešto što ne umire za ljudsko srce, a to je nerasudna ali nenadmašna vera u nerealno i nemogućno. I ima nešto što stoji iznad sudbine čoveka, a to je ljubav koja je, kao i smrt, uvek slepa moć prirode, a ne cilj čovekove sreće ili nesreće''.
D.
striptizeta
(KAFIŠNJAFKAF)
2011-12-23 05:40 PM
Hoće li dan rastanka biti dan sastanka?
Hoće li se reći da moja večer bijaše uistinu moja zora?
I što ću dati onome tko ostavi plug u pola brazde, ili onom tko zaustavi kolo tijeska?
Hoće li srce moje postati voćka otežala od ploda koji mogu skupiti i dati im?
I hoće li moje čežnje poteći poput vrela da mogu naliti njihove krčage?
Jesam li harfa koju ruka svemogućega može dotaći, ili frula da dah njegov može proći kroza me?Tragalac sam za tišinom, i kakvo sam blago našao u tišini da bih ga mogao razdati s poverenjem?
Ako je ovo dan moje jematve, u kakve sam njive sjeme usijao i u kakvim dolinama zaboravljen?
Ako je ovo odista dan kad podizem svoju svjetiljku, nije moj plamen koji će u njoj planuti.Prazan i mračan dići ću svjtiljku. A čuvar noći napuniti će je uljem, i on će je, takođe upaliti.
To on riječima kaza. ali je mnošta u srcu njegovu ostalo neizrečeno. Jer on sam ne mogoše izreci svoju dublju tajnu.
A kad uđe u grad, sav mu narod pođe u susret, i oni ga zazivahu kao da u jedan glas govore.A stariji u gradu istupiše i rekoše:Ne odlazi još od nas.Ti nisi tuđinac među nama, ni gost, nego sin naš i naš pravi ljubljeni.NEKA VEĆ NE PATE NAŠE OČI GLEDAJUĆI ZA TVOJIM LICEM.
A SVEĆENICI REKOŠE: NEKA NAS SAD NE RAZDVOJE VALOVI MORSKI I NEKA GODINE KOJE PROVEDE MEĐU NAMA POSTANU USPOMENE.
A sad je tvoj brod doplovio, i ti svakako moraš ići.Duboka je tvoja žudnja za zemljom tvojih uspomena i za boravištem tvojih viših čežnja,a naša te ljubav neće sputavati ni naše potrebe zadržavati.nego te molimo da nam sada , kad nas ostavljaš, progovoriš i da nam dadeš od svoje istine...Džubran
