Postoji nekoliko skoro klasičnih bračnih stereotipa, kada je novac u pitanju. Ili je sve zajedničko, pa se tako prema tome i odnose. Oboje doprinose, oboje raspoređuju i osmišljavaju...i to bi valjda tako i trebalo biti. Međutim, ima još nekoliko karakterističnih „pozicija”, a za koje je diskutabilno reći da bi tako trebalo biti – a ipak biva.
Ako „On” radi i doprinosi, a ona je domaćica, pa još ako nemaju dece, onda je vrlo čest slučaj da je „On” taj kojeg se pita za apsolutno sve, koji traži da mu se položi račun u dinar, da mu se pišu posebni zahtevi za bilo koji vanredan trošak – dok isti taj „On” nemilice i nenamenski troši budžet, jer „On ga je i zaradio”.
Ako „Ona” radi i izdržava porodicu, a on nema posla – plus i nije neka domaćica, onda se desi (i ne baš tako retko kako bismo možda hteli da mislimo) da dotični ne dobija čak ni za cigarete od iste, ali dobija salve uvreda, nipodaštavanja, do granice prezira. Odjednom su egzistencijalno ugroženi njegovim neradom (iako je njena plata sasvim dovoljna npr. Za oboje). Izmišljaju se razne nepotrebne potrebe koje bi se mogle ostvariti „samo da on radi” itd.
Dešava se i da oboje rade i zarađuju, ali svako je isključivi vlasnik svog novca, a zajedničke troškove dele solidarno – kao cimeri. A ima i da jedno od njih dvoje „mrtvo-’ladno” svoje prihode prosleđuje nekom od članova „svoje” porodice i ne trepnuvši, po logici: ja sam zaradio-la i mogu sa tim da radim šta me je volja (slučajno zaboravljajući da za to vreme živi na račun drugog partnera)
Definitivno postoji tendencija, kod nekih tipova ljudi, da isključivo novac i materijalnu stranu života postavljaju kao jedini i isključivi reper bračne zajednice i da se vremenom kod njih sve unutar porodice počinje vrtiti oko para. To ume dostići i komične, ali i tragične krajnosti. Možda bi se to moglo podvesti pod krizu, neimaštinu, teška vremena, ali mislim da je to uglavnom samo pokriće, a pravi razlozi leže negde drugde. Toga je, u ne manjoj meri, bivalo i u onoj staroj Yugi, u vremenima koja danas volimo nazivati srećnim. To se dešava i kod naših iseljenika, koji ni blizu nisu materijalno ugroženi kao ljudi u Srbiji, Bosni, ili gde već na Balkanu. Mislite li da je tako zapravo oduvek bilo, ili je to produkt tzv. Materijalističke civilizacije u kojoj danas živimo?