Šetali smo Knez Mihailovom, sigurni da ćemo ostati zajedno i kad nas smrt rastavi. Zato smo se neraskidivo sastavili, mada smo se rastavili. E, onda kad smo mislili da nam se ono drugo ni u ludilu ne može dogoditi, videla sam par koji nam, u onom predvečerju, ide u susret.

Oboje oko 80 godina. Izborani, kako i dolikuje, botoks da su im davali za dž ne bi ni pogledali. Kreću se polako, godine ne dozvoljavaju brže, ali to je tempo koji njima prija, oboma, korak je odavno usklađen u svakom aspektu.

On, oniži gospodin, sa naočarima za vid, ide uspravan kao strela, koliko kičma njegove godine proizvodnje dopušta. Desnu ruku savio u laktu, zrači zadovoljstvom i skromnim ponosom.

Priupitam se, čemu ponos, samo zato što je iskren, to se ne sreće često u tom, časnom obliku. Pogledam, vidim, neko ga drži ispod ruke.

Starica, nešto niža od njega, na isti način uspravna, nasmešena, kroz godine koje su ispisale lice vidi se osmeh, autentičan, sa pokrićem.

Oboje obučeni uredno i skromno. Po njegovom odelu i kravati, vidi se da su kupljeni negde posle sredine porošlog veka. Po štofu, kroju, dezenu, uklapanju boja, vidi se da je bio činovnik, državni službenik, nije bitno kog ranga, ali u tom svetu se tada tako oblačilo i poslovno i privatno.

Jeste vreme nagrizlo boje, valeri nisu kakvi su bili, ali sve na njemu je čisto, uredno, ispeglano, pantalone ispeglane na ivicu muva da se poseče.

Vidi se, njenih ruku delo.

Ona, u suknji, košulji, džemperu do pola butina, crnim cipelama sa malom potpeticom, tek da je ima, čarape boje nogu. I kod nje, sve je miris prohujalog vremena.

Vidi se, njen osmeh njegovo je delo.

Osetila sam sreću.

- Pogledaj, molim te, kako se oni vole!

Pogledao je, nasmešio se.

- Pa ovo nam onaj odozgo šalje znak šta možemo imati ako budemo pametni!

Opet se nasmešio, nije odvajao oči od njih, naravno, perifierni vid bio je u funkciji...

Čuli su me. Nije teško čuti me kad sam srećna. Nešto malo su se ispravili, to je bila sva promena.

I još jedna.

Zadovoljstvo im se pojavilo na licu. Oboma.

Znala sam. Bilo im je drago čuti da još neko, prolaznik, mlad, razume ko su kad na njih baci pogled.

Nisam im tada zavidela. Danas? I te kako. Imam na čemu, ne stidim se. Naprotiv. Ponosna! Jer dobro znam šta sam onda videla. I zašto sam ih zapamtila.

Mislim da su i oni mene. Zapravo, sigurna sam.

Onaj s kim sam išla, kao i ja, nismo sledili znak pored puta. Bili glupi. Da li posle svega pametniji? Taman posla. Glupost nikad ne prerasta u pamet. Jednom glup, zauvek glup.

Samo ne znam na koga nam je izdanak onako pametan. Biće da uči na greškama predaka.

A ovo je, kako ono vele, original falsifikata (nije oficijelni video)
http://youtu.be/0hQES7WwKt0

Svako je osuđen na smrt još svojim rođenjem i na sve periode koje taj period između rođenja i smrti(koji se zove zivot) sa sobom nosi.
Mnogi imaju strah od toga, ali svi u zivotu tezimo za necim što se zove spokoj. Dok jurimo trazimo novac, nekretnine i sve sto bi nam obezbedilo taj mir i spokoj i plase se svega sto zivot nosi. Ali pravi mir i spokoj je kod nas u glavi.

Vladika i vladar crnogorski bio je jedan
od najobrazovanijih i najlepših ljudi svoga vremena.
O njegovom književnom delu sud je dalo - vreme.

……………
Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti –
zavid’te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti!
Hod je vilin mlogo dični na Avrorin kada šeće,
od srebrnog svoga praga nad proljećem kad se kreće;
zrak je vile mladolike tako krasan ka Atine,
ogledalo i mazanje preziru joj čerte fine.
Ustav’ luno, b’jela kola, produži mi čase mile,
kad su sunce nad Inopom ustaviti mogle vile.
Prelesnicu kako vidim, zagrlim je ka bog veli,
uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji.
………………………

odlomak iz Noć skuplja vijeka / Paris i Helena/

/eskimko, svaka ti je Njegoševa/

Pa nisam, Mobilni, mislila na Atilu hunskog, kog su zvali „Bič božji”!
Znam na šta je mislio Njegoš, ali znam šta i ja mislim;)

Minodora, hvala na odlomku:D Nemam kad da pogledam u njegovim sabranim delima i da je potražim, dugo je nisam čitala.

Pozdrav oboma.

Ja i dalje držim da je covjeku dovoljno da procita Gorski Vijenac jer su tu opisane sve zivotne situacije. Nema te situacije u zivotu koja u toj maloj ali mudroj knjizi nije opisana.

-Lasno mu je bilo,
primjeniti ljekarstvo,
kad mu nije Kandicka za vratom :)
...

he he he he ova ti je dobra zaboravio si zenetine u crnom

-Sto rece Dule Savic...one ruzne zeneee iz nevladinih organizacija :)
-E stvarno,izgleda da je to preduslov u njihovom organizovanju :)

http://www.youtube.com/watch?v=duxRgbZeF-U

i severina ubode po koju ;)

www.youtube.com/watch?v=OsUuPT8_FV8

ne zan druže, na onom civenom snimku ne videh ništa napisano ;))

ovaj monitor guta slova ;)))

ja sam se samo nadovezo da je jedno citati a drugo zivot.

Slazem se Mobi.

Na kraju krajeva ja ne citiram ja samo dozivljavam situacije u kojima prepoznajem ono sto je Njegos davno rekao. Gle cuda, svaku situaciju mogu da smjestim u Gorski Vijenac.

Ne može da stavi na „papiru” nego NA PAPIR. (Misao je napisana na papiru ali se ista stavlja na papir.)Ja sam to i rekla Njegos je svaku zivotnu situaciju objedinio u malom Gorskom Vijencu. Bio je vrlo mudar i ispred svog vremena.

A đe me nađe, rođo?! Saće ispast da te ganjam po netu!

lol

http://youtu.be/OXxAlor2hV0

E, pa da i ja dodam neku...

'Kad me žena pita dje sam bio,
kazacu joj da sam so sijao.
Kuku njojzi ako ne vjerova!’
Gorski vijenac