Bivše veze, „neuspešne” veze, bivši partneri...ma kako kratke, ili duge bile te ljubavne veze, ma kako da su završavale, ako je u njima bilo dovoljno emocionalnog, seksualnog, intelektualnog, ili bilo kojeg drugog odziva, razumevanja, razmene...sve su na svoj način ostavile svoj pečat i učinile nas ovakvim kakvi smo danas (uz sve drugo sa čim smo se u životu nosili, naravno – ali ovo je ipak romantični kutak, pa ćemo o tom delu i „eglenisati”, nadam se). I taj uticaj nije samo u emocionalnoj sferi ličnosti. Mnoge bivše ljubavi su nam, osim tog sveta ljubavi, otvorile i neke nove staze i razmišljanja. Neko je kroz neku vezu „otkrio” nešto novo o umetnosti, neko se zainteresovao za nauku, za napredak u karijeri, za...bilo šta što danas smatramo „svojim”, odnosno delom naše ličnosti.
Smatrate li da su vas - „sadašnje”, ove i ovakve, izgrađivali i bivši partneri, i da je to trenutno stanje u kojem ste, delom i njihova zasluga, ili ste bili „teflon” tip, na kojeg se ništa ne lepi, osim onoga što sami za sebe postignu? Koliku zaslugu uopšte možete pripisati nekoj emotivno bliskoj osobi iz prošlosti za svoje uspehe u životu, pa i ne bila to klasična ljubavna veza? Možda samo neka vrsta duhovne bliskosti. Kao da je neko davno u vama pomerio žice vaše duhovne harfe, a muzika tek sada počela iz vas da se čuje...kada onaj koji je pokrenuo više nije kraj vas...(’sam ovo dobro rek’o, a?))