Živeo je u nekom manastiru jedan mladi monah. Po ceo dan provodio je na raznim poslusanjima. Jednom, dok je prao sudove, stade pred njega andjeo Gospodnji i rece mu:
„ Poslan sam od Gospoda da ponesem tvoju dusu.”
„Slava Bogu sto me se setio, rece monah, ali, pogledaj šta je još sudova koje treba da operem. Bratija ima vaznija posla. Kako da im ostavim još i svoj posao?! Molim Te, ako je moguće, sacekaj da zavrsim s pranjem sudova. Evo, brzo ću ja.”
Andjeo ga pogleda onim blagim i pametnim andjeoskim pogledom, pa rece:
„Dobro, videcu šta mogu da učinim za tebe”, i otide.
Mladi monah nastavio je vredno da pere, a kada je zavrsio, prihvatio se drugih poslova. Jednoga dana, dok je plevio u basti, ponovo mu dodje andjeo Bozji.
„Pogledaj šta je korova, rece mladic, izvinjavajuci se . Molim Te, dopusti mi da ocistim bastu i - odmah polazim.”
Andjeo se samo blago nasmesi i otide.
Mladic je nastavio da plevi, a kada je zavrsio, poce da boji stari ambar. Jedno poslusanje smenjivalo je drugo, vreme je prolazilo, a on to kao da nije ni primecivao. Jednoga dana bio je na poslusanju u manastirskoj bolnici. Tek sto bese pruzio casu jednom bolesnom bratu, kad gle, opet se stvori kraj njega andjeo Gospodnji. Ovoga puta mali brat samo raširi ruke u znak izvinjenja i pogledom punim sazaljenja pokaza na one nesrecnike koji su lezali u sobi i cekali da ih on posluzi. Andjeo ne rece ništa i isceze.
Te veceri, kada se mali svetitelj povukao u svoju keliju i spustio, onako umoran, na tanusnu slamaricu, poce razmišljati o nebeskom vesniku.
„Gospode moj, rece on, ako Ti je ugodno da mi sada posaljes Tvog andjela, biću Ti zahvalan.”
Tek sto je izgovorio ove reci, andjeo se stvori pokraj njegove postelje.
„Andjele Bozji, ako sada želiš da me poneses,” rece mladic „spreman sam da krenem s Tobom.”
Andjeo ga pogleda, uze na krilo, blago se osmehnu i rece:
„Zar ne znaš, mali moj, gde si ti sada?”

*

http://www.youtube.com/watch?v=KrVk-O_XMjI