Ako prevlada sebičluk, krećemo ka znaku, željni njegovih darova jer nam upravo takvi trebaju. Oni raduju i ispunjavaju ma koje biće. Idemo, opterećeni poznavanjem sebe. I ništa ne znači priznanje da smo toga svesni. Takav znak time ne dobija ništa, informacija nije ispunjenost. Ona je ipak skup reči, ma kako umno bile složene u misao koja ima smisao, i bez obzira šta iza nje stajalo od unutrašnje raskoši, svojstvene svakom biću.
...
Ako volimo i verujemo u sebe onda samouvereno idemo za znakom jer znamo da će i nama i drugima tako biti bolje...jer znak se pojave jednom ili ni jednom...znak je uvek poslat od boga...
_________________________________________

Ako prevlada odgovornost prema drugima, ni ne osvrnemo se za znakom, možemo reći sebi, bez lažne skromnosti, da jesmo dostojni osećaja da smo odista čovečni. To, međutim, mogu samo oni koji poseduju takvu snagu ličnosti da vlastiti sebičluk prepoznaju, priznaju i sami se izbore s' njim. Ponesu znak u sebi tako da on ostane pošteđen jalove informacije koja više može da povredi nego da bude od koristi.
...
Ako još uvek nismo naucili da vidimo sebe, onda bezimo od znaka jer smo nesigurni u sebe i svoje sposobnosti. Plasimo se promena u nasem ucmalom zivotu...Mi smo nesigurne osobe koje zavise od tudje ljubavi jer nemamo dovoljno svoje prema samim sobom...

nije rizik spaliti tudje srce
rizik je ocuvati ga

nije napredak zgaziti tudje radi svojeg...napredak je umiriti oboje

od čega cuvati dupe...pa ne jure te besni psi valjda

Tajka ne uplici se zar ne vidis da žena prica sama sa sobom :)))))))

Konda, vodena , eskomska kako si danas imal šta?;)))))

Omaz jednoj ljubavi:

Orfej je po majci bio polu bog, sin trackog kralja Egrusa i Kaliope, jedne od devet muza, cuvarke epske poezije. Njeno ime znaci „prelep glas” i na Orfeja je prenela svoj dar. Mit kaže da je na svojoj liri koju mu je poklonio Apolon toliko lepo svirao da je zaustavljao vreme, pokoravao zveri, pomerao stene i menjao tokove reka. Drvece je, kada bi čulo njegovu pesmu, pomeralo svoje korenje da bi mu bilo blize. Niko i ništa, zivo i nezivo, nije moglo da se odupre snazi i lepoti dok je svirao i pevao.

Euridika je bila nimfa, lepotica i ljubav između njih dvoje je bila velika i na prvi pogled. Na dan njihovog vencanja, zvuci Orfejeve lire i njene pesme koji su srećno zvonili sumom, privukli su jednog od Satira koji su inače voleli muziku a bili opsednuti nimfama. Satir ju je pojurio kroz sumu i ona je, bezeci, stala na zmiju koja ju je ubila.

Očajan, Orfej se usudio se na korak koji pre njega ni jedan polu covek nije pokusao...nezamisliv korak da ode u podzemni svet i od Hada zatrazi da mu vrati ljubav. Lirom iz koje su dolazili najlepsi zvuci smeksao je troglavog psa Cerebra koji cuva ulaz u podzmeni svet i usao u svetlost koja vodi prema Hadu.
Had ima 7 reka: Aheron – reklu bola, Eridan – reku hladnoce, Kokitus – reku jada, Leto – reku zaborava, Mnemosinu – reku secanja, Stiks – reku mrznje i Flegeton – reku vatre. Iz ovog sveta umrle duse u Had prelaze preko Aherona , starim zardjalim brodicem u kojima ih vozi Haron kada mu plate 1 novcic. Mit kaže da je Orfej tako zasvirao da je prica njegove lire ostavila starog Harona bez daha i on ga je doveo do boga Hada. Tuga koja je iz njega izasla dok je pred Hadom i Persefonom svirao o svom bolu bilaj e tolika da je niz Hadov obraz potekla gvozdena suza a Persefonino srce, davno okamenjeno udajom za muskarca koga nije volela, pocelo ponovo da kuca.

Had je, ne mogavsi da ostane imun na snagu Orfejeve ljubavi, doneo odluku da mu vrati Euridiku pod jednim uslovom: da ona bude samo senka koja će sve vreme do izlaska iz Hada biti iza njega i za kojom on niposto neće smeti da se okrene sve dok ne budu izasli na svetlost. U suprotnom, nikada je vise neće videti.

Presrecan, Orfej je krenuo kroz podzmeni svet znajuci da je Euridika uvek iza njega...danima se se peli uz litice, prelazili preko reka i ostrih stena a da se on nikada nije okrenuo da vidi da li je njegova ljubav tu. Kako se priblizavao svetlosti, i boje iz crne prelazile u sivu, tako je njegova zelja da je ponovo vidi bivala sve jača a strpljenje slabilo. Na samom izlasku, kada je njegovo lice već bilo na svetlosti on se neoprezno okrenuo zaboravivsi da je ona još uvek korak u tami. Kaže se da je poslednje što se čulo bilo samo njeno:’Zbogom’.

Lud od bola i besa, Orfej se vratio i molio Hada da mu da još jednu sansu na šta mu je Had odgovorio da je on dobio sansu koju mnogi nisu i svojom greškom i brzopletoscu je unistio. Sada imun na sve Orfejeve pesme rekao mu je da se niko iz podzemlja ne vraca vise puta istim stazama. Persefonino srce se u međuvremenu ponovo okamenilo i ona je hladno okrenula glavu. Had je za uvek za njegovu ljubav ostao zatvoren.

Orfej se vratio na zemlju i svirao takvom tugom da su zveri bezale, tugom koja je na kraju prizvala i samu smrt. Sahranjen je u podnozju Olimpa zajedno sa svojom lirom.

...

Kaže se da kada u trenucima velikog bola covek cuje muziku koje nema, to mu Orfej prica svoju pricu.
:)

-Мујо пије само пола вијагре
-Неће да јебава него да подјебава

„Licna sreća nekada može i treba da stoji iznad morala zato što se sreća mnogo teško nalazi. ”

Ja se ne slazem sa tim da moral uvek treba da bude katalizator naših postupaka. Jedno je kada je moral katalizator zelje da covek coveka ubije a sasvim drugo kada se odnosi na manje vise obične, zivotne situacije. Covek ne mora da bude necovek ako je ispao donekle nemoralan.

I ne samo vezano za prevaru, po onome sto mnogi od vas pišu ocigledno je svako monstrum ko uradi nešto sto povredi drugog. Vi ocigledno živite u nekom boljem svetu u kome retko ko ima karakterne mane i ispoljene slabosti tako da one koji se, ne daj boze, usude na postupak koji nije po JUS-u treba odmah kamenovati ili u najboljem slučaju ukoriti? „Monstrum” :) ..kako je to velika i ozbiljna reč za razne nacine na koje obični ljudi pokusavaju da nadju nešto za sebe u svetu. „))

Ova tema se u raznim oblicima vrti već dugo. Ja od vecine vas imam drugacije stavove po mnogim pitanjima, a po ovom naročito. Za mene su ljudi OK i ako su nekada pljunuli, sutnuli ili povredili...doduse, valjda se sličan sličnom raduje.”