Ovde postoje dve teme: samopoštovanje i pojam-lični osećaj sreće. Ta dva područja mogu, ali ne moraju nužno ići ruku pod ruku. Ima momenata kada sebe volimo i poštujemo, a da lična sreća (bar u ovom, uobičajenom smislu), nije na našoj strani. Možda je tajna u vlastitom viđenju reči sreća. Po meni-to je stanje u kojem živimo i postupamo u skladu sa svojom stvarnom prirodom, a ne po šemi koja je opšta.

-Licna mastovitost i sposobnost da druge usrecite,neminovno usrecuju i vas same...recept koji vam ne ostavlja vremena da se obazirete i razmišljate o negativnim stvarima u zivotu.

-Donoseci radost i sreću drugima,vi ustvari kreorate svoj zivot u pozitivnoj energiji,a samim tim se osecate i samozadovoljno i srećno :)

Kad neću da se udubljujem u temu, uvek kažem - ko ne voli sebe, ne može ni drugoga. Jer, smara me naklapanje, rasklapanje i preklapanje, tako da često ume biti taktički bolje ne otvarati usta, uz pisano objašnjenje da su zašivena od rođenja jer smo takvi došli na ovaj beli svet.

Nemam šta ja sebe da volim, to je eksterni, a ne interni delokrug. Druge mogu da volim - u svim oblicima ljubavi, ali sebe cenim. Znam zbog čega, na koji način, u kojoj meri, sa kakvim pokrićem. Cenim i mane sa kojima se nadgornjavam od kad je mog sveta i veka, a vitlaću se sa njima dok me ima. To je jedna od odlika zdravlja, jer čak ni mašine nisu savršene.

Umem da se borim, umem da dignem ruke, sve u zavisnosti od rasporeda i odnosa stvari unutra i spolja. Granice borbe, unutrašnje, su moja intima, a spoljne granice vezane su za ljude koji meni znače. Dakle, gledam da ne unesrećujem one kojima sam bitna, a više od toga - da takva kakva sam ne osakatim svoje potomstvo.

Tragam za srećom, nisam je našla, nadam se da me je onaj odozgo pogledao pa da je nikad neću naći, jer da me strefi ne znam šta bih sa njom radila. Upropastila bi mi život, ne bih imala više čemu da stremim, nestalo bi pogonsko gorivo za napred. Proživela sam i doživljavam brojne oblike sreće, stvarno pomažu kad proradi „žuč”. Ali totalnu i frontalnu opštu sreću, na svim poljima, ne bih ni dušmaninu poželela. Ničeg previše, ničeg premalo:) A, čovek je mera sviju stvari, prema tome svako je svoj hemičar.

Utabane staze napretka ne vode uvek napred, veoma često vuku kontra. Klonim ih se. Nauka je postala industrija profita, znanje roba kao hleb u supermarketu. Unutarnja lepota znanja je špansko selo do te mere da se uvek zaprepastim kad sretnem osobu koja u tome ume da pliva. Nije da ih nema, ali nešto retko niču, a ja ne znam što:)

Opstanak? U direktnoj vezi sa tim kako čovek sebe vrednuje, istinski, pred sobom, a ne pred drugima. Kad ume da se nepristrasno izvrednuje, kao da je sam sebi najgrđi dušmanin, pitanje smisla vlastitog življenja neće mu doći na dnevni red. Znaće šta mu je činiti, uvek i svuda, da bi bio svoj. Biti svoj je preduslov da se prožme sa drugima, a ne da bude samo na broju sa njima.

Vapaj za smislom nije nečujan, naprotiv, čuje se do neba, malo patetično rečeno da ne bih otišla u filozofske vode. Glas vapijućeg čuo se, čuje se, čuće se, civilizacija će se dok god postoji ćerati sa tim, što bi rek'o drug Matija.

Zašto? Kroz vekove, poretke, epohe, sve meridijane - sve norme, nepisane i pisane, civilne ili duhovne (religijske) postavljane su tako da formalno olakšavaju put čoveku ka ličnoj sreći ali su suštinski sve te norme imale za svrhu da ga spreče upravo u toj težnji. Ne bi li se masom upravljalo preko daljinskog upravljača onih odozgo što konstruišu norme, of kors, u interesu oslobađanja onih dole. Cvrc!

Prema tome, traganje za srećom jedna je od komponenti svakodnevnog življenja koja daje smisao tom istom življenju. Prestanak traganja je obesmišljavanje živog u životu. Kako mnogi putevi nemaju konačno ishodište (uzmimo da je fizička smrt takvo ishodište), lepota života je upravo u traganju. Unutar sebe i van sebe. I stalnom otkrivanju još nečeg novog, a ono raduje. Valja nakupiti dovoljno kamenčića za taj tas na vagi života, jer onaj drugi puni se bitno lakše samo zato što su ljudi, an mas govoreći, toliko daleko od sebe da se gotovo ni ne vide, ali zato iz očiju puštaju infrared ka drugima. Što da se umaraju za dž? To mu, međutim, dođe nešto kao nedovoljna sigurnost u sebe, a njena unutrašnja kolevka, po mom shvatanju stvari, nalazi se upravo u pogrešnom procenjivanju sebe lično. Podceniti ili preceniti (sebe), kardinalna životna greška razornih posledica. Podceniti ili preceniti drugoga, ništa lakše, milije i slađe u stadu koje se odaziva na primitivizam blejanja. Bleje, da ne misle.

Eto referata;)

Jel' ti to meni?

A šta ti je, to, pobogu i zaboga, trebalo? Deder, sad, pošto sam umorna, a valja za koji sat na posao, tutni mi neki link da se fino uspavam pa smo kvit, kad već vidim da si bandoglava kao i ja i da mi je za dž da ti govorim da meni ništa ne duguješ. Ako slučajno duguješ ikome išta, onda su to neki pojedinci u mom životu koji su pokušavali da mi zavrnu kiseonik, ali im hvala jer bez njih ne bih znala da čovek čoveku i to može da uradi - zato što ga voli! Sačuvao me bog od takvih ljubavi, poodavno, beše to kad sam bila mlada i zelena:)

Cmok!

http://www.youtube.com/watch?v=xln0S4bZ5ko

Ja htela tebi, ali iskoči mi pesma koju ću lično, bez mikrofona, ali i bez muzičke pratnje, zapevati kad budem udavala mladu damu koju maločas pomenuh:

http://www.youtube.com/watch?v=z9qROUaNf00&feature=related

Srećni smo samo kad smo mala deca... Čim nam odrasli isteraju andjele iz naših malih glavica i pocnu da trasiraju nas put sreće, a sve to uz objašnjenja o ljubavi i postovanju sebe ili drugog, mi se izljubimo sa srećom i krenemo u pohode trazenja iste...

„Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni, a još čudnije kako nam baš to malo nedostaje”. Ivo Andrić
.

Cudnije je da uvek tragamo za srećom a nismo vise sposobni da vidim da treba da budemo sretin takvi kakvi smo...

ako pitas bolesnika šta je sreća sigurno će ti odgovriti da bi bio najsrtniji kad bi bio zdrav.

često vidimo ljude koje se izlece od nekih teskih bolesti da pocinju da žive sasvim drugacije i da su u sustini mnogo sretniji od nas zdravih koji nekako još tragamo za nekom srećom?

Diskutujem sa postavljačem teme, osvrćući se na kontekst stvoren onim što su rekli ljudi koji su se na temu oglasili pre nego ja. Sad, diskutujem i sa tobom, jer si se javila posle mene, a nisam sposobna da diskutujem unapred. To je jedna od mojih mana. Ali, neću da pričam sama sa sobom, hvala ti što si mi skrenula pažnju na ovu moju nedorađenost koje, pre tvojih reči, nisam bila svesna.

Sad, počinjem da diskutujem s tobom:

Diskutujem, diskutujem, diskutujem, diskutujem.

To je najumnije što sam umela da smislim povodom onoga što si mi rekla. Oprosti što ne umem bolje.

Pozdrav:)

Eno ti, na Književnosti, na tvojoj temi kojom si me prizivala k'o dodola, čitava Ogrlica od pesama, ali bez vina. Biće da nisi videla, kad sad 'oćeš i kafu?!

Jbt, čime sam zaslužila toliku pažnju i čast?!

PS
Eto ti šlagvorta da me hvališ, a ovo ti pišem jer si tupson, da me ne bi kudila;p

narcisu jedan ;)

kažu da su mnogo sebični ti preterano narcisoidni ;)

ja sve verujem dok mi se ne dokaze suprotno ;)

buba,može im se:))

Garant ne znaš zašto Piroćanac kučetu seče rep.

-Ti li ćeš da mi se raduješ gostima?!

hahaha ti li ćeš da se radujes gostima :)

Tajka, ja te vala ne cekala dok ti to naucis:))))
Ja hoću gotov proizvod

Tajka,srdacno te pozdravljm,i želim Ti svaku sreću!!!

Premor čini svoje:

Mnogo sam o tome razmišljala i shvatila da ja nisam mrzela ni sebe ni druge, već sam mislila da te neke, kao i sebe, mrzim, ali sam shvatila ta u tim situacijama ne osećam mržnju, već tada imam čitavu lepezu različitih osećaja, ali da se nijedan od njih ponaosob, ni svi oni skupa, bitno razlikuju od onoga što je suština mržnje.

U yebote tvoja kkomplikovanost ne jenjava sa godinama:))))
Dokle ćeš ove referate, vidi, rastera raju:)))))

:)

procitah neki dan:

there are days when I hate being myself
then I laugh when I see you